"Устаје се у 5, а бере до 8 увече. Неко брани телефон, али и да се једе воће!" Исплати ли се рад берачима малина?

Време брања малина почиње што је за многе сезонске раднике сјајан начин да брзо дођу до добре зараде, али су преплашени искуствима својих претходника који кажу да је посао напоран, а да се газде понашају као "робовласници". С друге стране, власници малињака с правом желе да радници коректно одраде посао за који су плаћени. Да ли је брање малина уносан бизнис или запослење од ког ваља бежати?

И послодавци и надничари тврде исто: посао је физички напоран, највећу тешкоћу представља врућина, а неважно је да ли си радник или власник, једини начин да "преживиш" брање малина јесте да сарадници не покушавају да те "заврну", односно да имаш среће да налетиш на добре људе.

Неко прави паузу током велике врућине, неко не. Дневница је углавном 3.000 динара, а ако раднику обезбеђујеш смештај и храну, онда на руке добије 2.500 динара. За толику дневницу потребно је обрати 50-60 кг малине за дан. Устаје се изјутра око 5, а ради се до увече, док се види, објашњава како угрубо изгледа договор између малинара и надничара, власник малињака у Ариљу, Бојан Вучићевић.

Бојана додаје:

- Није то лако, бити на врућини цео дан, тешко је издржати. Ми правимо паузу; јуче није било никог у њиви у два поподне, било је 42 степена, ватра. Дођу деца од 15 година, хоће да раде, да зараде за море, али не могу да издрже, како ће дете на сунцу цео дан - с разумевањем објашњава саговорник.

Искуства берача пређашњих година указивала су на то да су све газде малтене "робовласници", док малинари махом сматрају да надничари желе да "хватају кривине". Вучићевић говори о свом искуству.

- Има свега. Има газди код којих нема услова за спавање, за купање, дешава се да не исплате. А има и безобразних радника: дођу, а неће да беру. Има и превараната: траже да им пошаљеш паре за превоз, да би дошли да раде код тебе, јер они немају новца, ти пошаљеш пар хиљада, а они се више никад не јаве на телефон.

Неки радници дођу на пар дана и виде да им је посао претежак, неки дођу па забушавају, има и оних који раде око месец дана, да зараде суму која им је потребна, али има и поузданих берача, који се задрже дуже и на које можеш да се ослониш, каже саговорник.

У сваком случају, врућина је најтежи део овог посла, сматра Бојан, који и сам бере малину на свом имању, али у суштини, зарада коју могу да остваре надничари сасвим је коректна.

- Ретко ко данас у Србији може да заради 90.000 за месец дана. Ове године су чак берачи у бољем положају од малинара, јер ти радника мораш да исплатиш и да покријеш друге трошкове, а у односу на овогодишњу цену малина, чиста зарада је мала.

Такође, на друштвеним мрежама кружи и сатница активности берача, као и правила понашања, а на основу коментара се закључује да их је саставио управо неки газда, малинар. Коментари испод ове фотографије су веома бурни: док једни сматрају да је човек робовласник, други кажу да пољопривреда подразумева озбиљан рад, те да му се тако мора и приступити. Између осталог, наведена су строга правила да се на спавање одлази у 22 сата, и да се "свако задржавање и стварање галаме после тог времена забрањује", као и да је забрањена употреба мобилног телефона у њиви.

Вучићевић опет каже да "има свачега", али овако строги случајеви нису му познати. Често увече, у кафићима у граду среће раднике како се друже.

Што се тиче хране која је обезбеђена радницима, каже да се код њих у крају добро једе и да храна не може бити лоша, а притом су за кување задужене домаћице, жене малинара.

С друге стране, некадашњи берачи, када говоре о искуствима, иако је ретко ко наводио шта им конкретно није пасовало, махом давали одговор попут "Голи оток", а било је и оних изречених у шали попут "радије бих био мушка проститутка".

Павле С. (25) из Ужица годинама је брао малине, од средње школе, па током факултета, како би зарадио, а сада то ради да би помогао пријатељу. Дакле, располаже завидним искуством. Он се слаже да просечна дневница износи 2.500 динара за 12 сати рада, са паузама за доручак и ручак, које трају од 30 до 60 минута, и можда још којом кратком паузом за кафу.

- Почиње се ујутру око 6 и берба траје до 18 сати увече. Радници који раде на дневницу су махом искусни берачи и могу набрати од 60 до 100 кила малина за ту смену, јер када се даје дневница власник малињака очекује да се иста максимално испоштује, па је често случај и да се праве проблеми радницима уколико направе веће паузе, не беру довољно брзо или било како забушавају. То је чест случај у Ариљском округу где су малињаци велики - испричао је Павле.

- Добра страна је што знаш колико ћеш зарадити, лоша је што мораш да држиш јак темпо на више од 35 степени и што си у "власништву" газде малињака - додаје он.

Уколико надничар зарађује по убраном килограму, то је другачија прича: просечна цена је 50 динара по килограму малине, такође се ради смена од 12 сати, али постоји могућност договора са власником: да ли ће се брати сваки дан, да ли на парцелу треба доћи раније или касније, да ли се остаје мало дуже да би се што више набрало...

Плата "по килограму" зависи од неколико фактора. Ако ти обезбеђују смештај или превоз до куће, као и храну, онда берач заради 50 динара по килограму. Пет динара више зарађује ако прихвати један или ниједан оброк, а ако ништа осим плате не узима од послодавца, онда зарађује 60 динара по убраном килограму овог воћа.

Ако су у питању власници мањег, породичног малињака, онда те гледају као члана породице. Не береш по највећој врућини, једеш као у ресторану, возе те кући, каже саговорник.

- Али што су веће паре у питању, и јачи бизнис, то су већи "робовласници", неки оду јако далеко па забрањују телефоне, цигарете, кажњавају за све и свашта. Враћа те у обран ред, јер си прескочио једну или две малине. Смањују дневнице ако једеш малине, ако си спор... Иживљавају се, али таквих је баш мало. Махом су коректни и велики део је договор.

Павле читаву ситуацију посматра објективно, па има замерке и за колеге бераче - мали број њих носи рукавице док бере, а требало би.

Имали смо прилику да чујемо искуство и једне девојке која је својевремено надничила берући вишње, а та "каријера" била је краткотрајна, и - трауматична.

- Ја сам ишла да берем вишње кад сам имала 18 година, издржала сам два дана, добила акутну упалу бубрега, јер је и падала киша. Три дана сам имала температуру 40, четврти дан је дошао дека да ме посети и затекао ме под температуром. Рекли су ми (лекари), да сам дошла дан касније остала бих без бубрега. Јако је тешко, још други радници хоће да украду твоје гајбице зато што се плаћа по убраном килограму, тако да никад не знаш тачан број својих гајбица, а и да знаш, ко ће да ти поверује... - поделила је ово искуство извесна Петра.