Шест деценија дружења и борбе у КСТ-у (И део)

Љубавна страна буђи

Ово је прича о љубави која је за 60 и кусур година уткана у дебеле зидове мрачног и влажног подрумског простора од 120 квадратних метара. Та прича није од оних које обично угњаве јер није патетична. Ко "нормалан" би причао о љубави у буђавој рупи? Што не изабраше неку сунцем обасјану терасу с погледом на цветну башту?



Одговор је једноставан – у мемљив простор не жели да уђе свако. Само они којима није битно где су, већ са киме су и шта са њима раде. Они који знају да су дебели зидови њихов азил од очију родитеља и професора (од којих их само плафон, односно под дели), светоназора државне власти и свеколиког шунда и кича. Брана од некреативности, досаде и једноумља.

Запитали сте се ко не би пожелео да посети такву оазу слободе, макар она била и мрачна и буђава? Многи. На пример, већина данашњег мегаломанског Београда! Јер слобода је најмање дар. Она је непрестана борба у којој нема статирања и забушавања – свако мора да да свој допринос. Велика је то обавеза, а већина би желела да се не мучи много и да не ради превише – да добије "све на тацни".



Зато недавно прослављених 60 година постојања "рупе" зване Клуб студената технике (КСТ) нису обележили бахати, лењи, површни, осиони и досадни. Богату историју дружења и борбе исписали су бројни музичари, глумци, научници. Али и "обични" студенти, не само са три факултета који га чине - Архитектонског, Грађевинског и Електротехничког. Они су ту увек добијали шансу да искажу креативност и таленте – ма колики они били.

А ако неко није обавештен, КСТ и даље живи - овог викенда је било чувено отварање летње баште.



Поносни, уображени – праве се важни



"Обичан" је био и почетак КСТ-а. Две офуцане гарнитуре, две беле клупе, две столице, црни клавир, писаћи сто, библиотечки ормар, грамофон и радио било је све што је чика Жарко домар почетком 50-их набавио групи од петнаестак студената техничких факултета који су након укидања њиховог КУД-а хтели да оформе место у ком ће се окупљати. "У првобитној просторији клуба чија су три прозора гледала споменику Тесле у леђа", присећа се Биљана Вукадиновић-Митровић, прва секретарка клуба.

- Морали смо негде и да седимо – после часова "дрмнули" бисмо понеку столицу из учионица. Такав клуб уопште није постојао на Београдском универзитету, нисмо имали идеју шта у њему треба да се ради. Питали смо се у шта улазимо, колико ће да траје. У то време комунистичке диктатуре свако ко је јавно иступао морао је да има дозволу. Није било лако организовати предавање једног Милована Ђиласа. Били смо врло поносни, мало уображени, правили смо се важни јер то нико у Београду није радио осим нас. Много времена смо тамо провели- сетно објашњава Вукадиновић-Митровић, која и у 82. пркоси времену и уредно комуницира путем имејла.



Клуб је незванично формиран почетком 1952, а две године касније добија статут и признаје га Ректорат. Говорка се да је комунистичка власт имала удела у његовом оснивању јер је желела да прислушкује студенте.



- За то не знам. Колико се сећам, нису ни требали да нас шпиунирају. Нисмо ни разговарали о политици. Шта смо ми о томе знали? Некада смо и по два сата дискутовали што је ручак у мензи био такав, а не другачији. О томе чиме ће да се баве и од чега ће се издржавати они који су изгубили годину на факултете. Веома важне теме – уз осмех ће прва секретарка.

Кад Београд још није био престоница ноћног живота

На првом грамофону вртеле су се плоче класике, Ђорђа Марјановића, Лоле Новаковић, Милета Богдановића, Цунета Гојковића. Године су пролазиле - у клубу се диванило, свирало, учило. КСТ-овци су двапут годишње правили игранке у ходницима факултета. Београд још увек није могао да предпостави да ће у свом делу Европе убрзо постати престоница ноћног живота.



- Нисмо имали никакве кафиће, готово је незамисливо било да тадашња омладина иде у кафане. Ја сам имала лимит за "изласке" до 9 увече. И то да се стриктно тад вратим кући - у минут! Осим кад смо ишли у позориште и биоскоп. Градски корзо био је од хотела Балкан до краја Кнез Михаилове и био је подељен - са једне стране ишле су девојчице, са друге дечаци. Само погледи. Времена су била таква да су сви били сиромашни. Сви су били једнаки и нико од нас није имао неке посебне прохтеве. Тада мода није постојала, облачили смо што смо имали да носимо сваки дан – описује своју младост у родном Београду Биљана Вукадиновић-Митровић и поносно истиче да је дете с асфалта, али не узаврелог као што је данашњи.

Сергеј Комненић

У следећем наставку читајте: Лет there бе роцк - рађање дискотеке; у Енглеску по виниле; подсети ме шта то беше стискавац...