"Молила сам га да се склони са врата, ПРЕДОСЕЋАЛА САМ ЗЛО!" Исповест пријатељице чувара убијеног у Рибникару слама срце: Знао је сваком детету име, ко какав ранац има
Одана пријатељица убијеног школског чувара испричала је да је у Рибникару била лоша атмосфера и пре масакра и да је она то одавно уочила, те да је покушавала да сачува свог пријатеља.
Жена којој је школско обезбеђење и прва жртва масакра у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару био најбољи пријатељ, открила је да га је пре масакра убеђивала да то више у школи није посао за њега, иако су ту школу ђаци сматрали другом кућом, управо због њега.
- Говорила сам му, молила сам га да се склони са тих врата, предосећала сам неко зло. То више није била она школа од раније и то у дужем временском периоду је бележено посрнуће и ја сам то видела - рекла је Гордана.
Она се као спремачица запослила у "Рибникару" 2007. и каже да је годинама са великим задовољством ишла на посао, посебно откад се њиховом колективу 2013. придружио преминули чувар, али да се, на њену жалост, ситуација променила последњих година. Каже да је било свачега рђавог, чак и мобинга, лоших међуљудских односа и да су поједини просветни радници потпадали под утицај родитеља појединих повлашћених ученика, али да добри чика чувар није посустајао и радио је предано до последњег дана.
- Драган, мој Лале је био све најбоље што један човек може да буде. Рођени господин и без кравате. Никада га заборавити нећу ни избрисати из своје душе. Поштењачина и велики човек какав се ретко рађа или не рађа више. Не могу да препричам о каквој особи је реч. Био је најдрагоценији радник у школи, директорка је била спокојна кад је он ту, као и сви ми око њега. Могао је да дочека свакога и усмери од детета до старог човека. Био је увек насмејан и спреман да се нашали, да дан учини лепшим и да орасположи све око себе, а поуздан до сржи. Ослонац, подршка и раме за плакање, али и неко ко вас насмеје до суза. Знао је име сваког детета, као и њихове родитеље, баке и деке. Помагао је свима, запосленима и ђацима, чувао кључеве деци, спортску опрему и заборављене ствари. Чекао са децом да дођу по њих. Знао је ко какав ранац има. Доживљавали смо га као род. Мени је био најбољи пријатељ и више од тога, као брат најрођенији - прича Гордана кроз сузе.
Каже да је неутешна од тренутка кад је сазнала да га више нема, тог момента не жели да се сећа. Није могла да се суочи са последицама трагедије и губитком пријатеља и решила је да напусти посао. За њу "Рибникар" више није школа, иако су и њена деца били ученици те школе.
- Не радим више у тој школи, а свратим у Краља Милутина 10 и запалим цигарету на нашој пепељари, где смо мој Лале и ја пушили. "Рибникар" као концепт треба да постоји, али на том месту никако. Без Драгана је све изгубило смисао. Није имало шансе да останем да радим у тој згради где је настрадао. Моја срећа да тог дана нисам била ту, јер бих вероватно била и ја ту близу њега. Док су деца била на часовима ми бисмо се дружили, шалили и делили проблеме. Саветовали се. Знали смо једни о другима више него што су знале наше породице. Имала сам потребу да његовима причам о њему, како је мој губитак ненадокнадив, као и њихов, да знају колико је и нама у школи он значио и колико је био племенит и чинио добра дела за све. Они знају колико им је као породици био значајан. Не зна се дал је бољи био син, ујак, брат, дека. Није имао своју децу нажалост, али јесте сестриће и сестричине и њихову децу, а сви су га обожавали - говори у једном даху Гордана, спремна да најомиљенијем Драгану на Врачару и шире, прича сатима.
Извор: Србија Данас/Република/Аделарда Поповић