Прича о успону и паду Дубровачке Републике: Шта се десило са најразвијенијом поморском силом света?
Како је Дубровачка република постала тако моћна те успела вековима очувати независност?
Дубровачка Република била је аристократска поморска република, важна поморска сила на Медитерану која је успела задржати своју независност чак од 1358. до 1808. године. Одржати независност једне тако мале земље, у време док се велике силе отимају за сваки комад територије, био је огроман подвиг темељен на изузетно вештој дипломатији.
У 15. и 16. веку Дубровник је на врхунцу економске моћи. Сматра се да је у то време Дубровачка Република била једна од најразвијенијих земаља на свету. Њени трговачки бродови пловили су по бројним европским и средоземним морима, али и на океанима (Алтантик и Индијски океан).
КОНАЧНО! Почиње најбољи фудбал на свету, већ вечерас ће све да пуца
КОРОНА ГАЗИ, А АНЕСТЕЗИОЛОГА НИ ЗА ЛЕК: Мрачна упозорења лекара
ИТАЛИЈАНСКУ ПОКРАЈИНУ ЈЕ ПРЕГАЗИЛА КОРОНА: Сада се припрема за нови КАРАНТИН
Али како је Дубровник то успео? Која је била "тајна" његове вишевековне економске снаге? Његов положај играо је велику улогу. Трговање између Истока и Запада. Наиме, Дубровник је набављао сировине и руде у југоисточној Европи и затим их извозио према Западу. У исто време техничку и луксузну робу куповао је на Западу и извозио је у суседне државе и даље према Истоку.
Но, само добар положај није могао очувати републику независну вековима. Зашто је околне силе једноставно нису заузеле? Ту је врхунска дипломатија одиграла улогу. Наиме, Дубровник је са свим "изазивачима" мудро склапао споразуме на начин да би истима показали да им се заправо више исплати дозволити дубровачку независност него их подредити себи. Какви су то били споразуми? Пре свега Дубровник се обавезао плаћати данак (у дукатима) ономе ко им је у датом тренутку био највећа претња. Надаље, по потреби су нудили и своје трговинске услуге постајући тако познати и по тзв. посредничкој трговини.
Када је Дубровник настао још увек је предмет дебате, но теорије говоре како је град подигнут у 7., а можда чак и у 5. веку. Споменули смо како Дубровачка Република постоји од 1358. - до тада је била, као и остали простори Далмације, под Венецијом, но Задарским миром 1358. године Венеција губи сва острва и градове на источној обали Јадранскога мора од Кварнера до Драча.
Дубровник је тада одмах признао власт хрватско-угарског краља Лајоша И Анжујског. Краљ угарско-хрватски примао је од Дубровчана годишњи данак од пет стотина дуката, а за случај рата морали су га помагати на мору, док се у њихове унутрашње послове није мешао.
Све институције власти и кнез као формални државни поглавар, након 1358. бирани су искључиво међу Дубровчанима без икакве краљеве потврде. Дубровник је касније 1399. стекао и Дубровачко приморје куповином од босанског краља Стефана Остоје Котроманића.
Занимљив је податак да је 27. јануара 1416. Дубровачка република донела уредбу којом је на својем подручју укинула ропство, забранила трговину робљем и превоз робова бродовима. То је уграђено и у Дубровачки статут, документ настао још 1272. године. Тиме је, као део тренда у развитку европских држава, међу првим државама на свету укинула ропство.
У 15. веку Отоманско царство постаје све моћније и шири се као потенцијална претња Дубровнику, но и њих су успели уверити у то да им се независна Дубровачка република исплати. Наиме, 1458. Дубровачка република направила је уговор с Отоманским царством о плаћању данка. Дубровник је слао 1. новембра сваке године изасланика у Цариград да исплати данак који је од 1481. износио поприличних 12.500 дуката. Пуно? Можда, али то је била цена слободе. Сам мото Дубровачке републике био је "Нон бене про тото либертас вендитур ауро" (Слободу се не исплати продавати ни за сво злато).
Заправо договор с Отоманским царством биће јако добар по развој Дубровника. Наиме, изузев данка, у свему другом Дубровник је био независан. Имали су право ући у односе с било којом државом и исто тако правити споразуме с другим државама (наравно, под условом да исти нису штетни по Османлије), а дубровачки бродови пловили су под заставом Дубровника.
Дубровачки трговци су такође снабдевали османлијске колоније, што им је давало посебне привилегије у царству. Надаље, дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим другим не-османским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.
Но, то ће потрајати колико ће потрајати, а чини се да свему једном дође крај па тако и поприлично доброј ситуацији по Дубровник. Наиме, почетком 19. века Османско царство већ је поприлично ослабило, а око Дубровника сада се појављују нове силе... са запада пристиже Француска под Наполеоном Бонапартом, а источно од Дубровника, у Боки Которској, већ су стигли Руси (који су тамо у савезу с Црногорцима).
Биће то трагичан тренутак по Дубровник - наиме, његов положај, који им је раније донео такав успех и славу, сада ће им донети пропаст. Наиме, француска и руска војска, да би дошле једна до друге, односно да би једна покушала зауставити другу, морале су прећи преко територије Дубровачке републике, а ситуација је већ била тако напета да ни најбољи дубровачки преговарачи нису сукобљеним странама могли сугерисати да "пронађу себи неки други фронт". Покушали су, наравно, уследили су јако тешки преговори... И Руси и Французи траже од Дубровчана да им омогуће улазак у њихову Републику. Руси конкретно прете да ће заједно с Црногорцима уништити и запалити све пред собом уколико Дубровчани дозволе Французима улазак. Дубровачки представници одлазе код Француза и поручују им каква је ситуација, истичући како им једноставно не могу дозволити да пређу преко њихове територије. Иницијално, Французи тврде како имају разумевања те истичу да ће кренути на Русе (у Боки Которској) "заобилазним" путем, дакле око граница Дубровачке републике, односно преко Османске територије.
Но, Французи нису одржали реч - ушли су с трупама у Дубровачку републику и дошли пред сам Дубровник где је француски генерал Жак Лористон захтевао од градских власти да му отворе врата, наводно како би се његове трупе одмориле те снабделе храном и пићем на даљем путу према истоку. Шта су Дубровчани могли? Не отворити? Могли су пробати, али велика је шанса да би то онда био повод за француску агресију...
Отворили су врата, а француски генерал Лористон дао им је своју реч да ће његове снаге "само проћи" кроз град те га неће окупирати. И остаће тако генерал Лористон упамћен у историји као један велики лажљивац - јер чим су француске трупе ушле у Дубровник, 27. маја 1806., кренуле су с окупацијом истог у име Наполеона. Идућег дана Лористон даје градским властима немогућ услов - вратиће им слободу ако му дају милион франака (знајући да толиког новца у дубровачким касама једноставно нема).
Очекивано, чувши да су Французи у Дубровнику, Руси и Црногорци одмах су покренули силовити напад на територију Дубровачке републике те су ускоро дошли и до самог града. Кренула је опсада Дубровника (за време које је више од 3.000 топовских кугли пало на град), избиле су жестоке борбе између Француза и Руса, а Руси су на крају ипак одбачени.
Може ли се с Французима постићи неки договор како би се очувала Дубровачка република? Не може, једноставно им није у интересу, а ни Дубровник више нема ону некадашњу важност (главна поморска трговина већ се давно преселила с Медитерана на Атлантик, а сам град се заправо никада није у потпуности опоравио након великог земљотреса који га је задесио 1667. године)... Француски маршал Огист Мармон 14. октобра 1808. службено проглашава анексију Дубровачке републике у састав Француског царства (датум анексије варира међу историјским изворима - према некима било је то 31. јануара 1808. године).
Но, како и знамо, Наполоенова Француска неће још дуго трајати (нарочито након слома у Русији). Седам година потрајаће француска окупација Дубровника, а тада Французе одбацују британске и аустријске снаге (у међувремену је дошло и до побуне дубровачког становништва против окупатора). Нова шанса за Републику? Не баш - можда су се неки у Дубровнику и понадали, но заправо је само дошло до смене окупација. Дубровник ће бити под Аустро-Угарском све до распада исте 1918. године. Касније ће бити у саставу Краљевине Југославије, затим СФРЈ и данас Републике Хрватске.
Иако Дубровачке републике више нема она је оставила велики траг у историји, а уз њу се вежу и бројне занимљиве приче и анегдоте. На пример, занимљиво је било правило да власти нису већале и доносиле одлуке за време "југа" (јужни ветар који се још назива и широко, јужина, или шилок). Како пише дубровачка списатељица Тереза Буцонић Говић: ... "Он је сам од себе казна, а мисао је клонула, животна радост истиче кроз мутне очи и поцрнела лица. Ни себе самог по шилочини не волиш па како би помућеним разумом донео одлуку о другима!".
Према неким наводима Дубровачка република прва је земља која је признала независност САД-а, тако се барем тврдило 2006. када је Дубровник посетио амерички потпредседник Дик Чејни, но већина се слаже да је прва држава која је признала САД ипак био Мароко 1777. (годину дана након америчке Декларације о независности) док је Дубровник то учинио (вероватно) 1783.
Дубровачка република направила је 1296. један од првих средњевековних система канализације. Године 1301. године уведена је лекарска служба. Апотека "Мале Браће" спада међу најстарије у Европи (почетак 14. века). Карантин је изворно дубровачки изум и први пут га уводе 1377. - за разлику од Млечана, који за време куге нису дали ниједном броду да уплови у њихову лагуну, Дубровчани су осмислили како спасити поморску трговину од потпуног застоја. Дубровачка администрација до идеје о карантину дошла је захваљујући искуству с изолацијом оболелих од лепре (губе). Од пребивања под ведрим небом на острвцима пред дубровачком луком, карантин се у следећих стотинак и више година развио у институцију са свим припадајућим одредницама - регулативом, зградама (први центар за изолацију болесника отворен је 1397. на острву Мљету) и стручним особљем.
Дубровник је данас изузетно популарна туристичка дестинација позната широм света, но неки нису превише срећни због тога тврдећи како се масовним туризмом уништава историјско градско језгро окружено очуваним зидинама. Но, имајући у виду да се велики новац окреће од туризма не изгледа да би се тако брзо интензитет ове најновије "окупације" града могао смањити.