ЧУВЕНИ ЛОВАЦ НА НАЦИСТЕ "У Сребреници дефинитивно НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА и ОВО ЈЕ ДОКАЗ!"

Већ у уводном пасусу недавног ауторског текста (24. априла 2024.) Менахема Розенсафта у The Тимес оф Исраел, у којем је инсистирао да Генерална скупштина Уједињених нација мора признати масакр 8.000 муслиманских мушкараца у Сребреници у јулу 1995. године од стране снага босанских Срба као случај "геноцид", он открива главне недостатке у свом захтеву. 

Да би подржао свој случај, Росенсафт, бивши генерални саветник Светског јеврејског конгреса, тврди да, пошто жели да верује да је Хамасов покољ најмање 1.200 израелских грађана и становника 7. октобра био "геноцидни чин", ми имамо "апсолутну обавезу признавања и обележавања геноцида и других злочина против човечности".

Иако се лако може поистоветити са иницијативама за обежавање правих случајева геноцида, ни покољ у Хамасу од 7. октобра ни убиства почињена у Сребреници не квалификују се као случајеви геноцида. Свака од ових трагедија је још једна јединствена кратка епизода у војним сукобима, који су трајали много дуже, а који у случају Газе траје до данас.

То је један од главних разлога зашто професор Иехуда Бауер, доајен историчара холокауста, годинама инсистира да се оно што се догодило у Сребреници не квалификује као геноцид.

Ако бисмо ове и сличне догађаје класификовали као случајеве геноцида, појам би био потпуно испражњен од своје тренутне тежине и значаја, и изгубио би било какав утицај који још има до данас. Тако би се, на пример, 11. септембар могао класификовати као случај геноцида, као и јапански напад на Перл Харбор, или у том случају бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, или Дрездена и Хамбурга у Другом светском рату, као и стотине других трагичних инцидената.

Два су додатна питања која су утицала на догађаје у Сребреници и која се морају узети у обзир при оцени да ли се тај ратни злочин може класификовати као случај геноцида.

Најважнији је третман српских снага према неборбеном становништву, које се окупило у Сребреници, која је била означена као избеглички рај за босанске муслимане, који су побегли из својих села након сукоба. Приближно 33.000 људи окупило се у Сребреници у јулу 1995. године, а требало је да их штити контингент холандских војника, који су били мировњаци УН, али нису успели да их заштите. Тако је око 8.000 мушкараца (од којих су неки били борци) убијено од стране српских снага, што је, наравно, несумњиво ратни злочин. Срби често указују на мање масакре које су над њима у околини Сребренице раније вршиле снаге босанских Муслимана, али то није оправдање за оно што се догодило.

Међутим, није сваки ратни злочин геноцид, а Сребреница је класичан примјер, јер су све жене и дјеца поштеђене од стране снага босанских Срба. Да су босански Срби имали намјеру да почине геноцид, побили би све босанске Муслимане окупљене у Сребреници.

Резолуцију која је предвиђена за гласање у Генералној скупштини Уједињених нација дефинитивно не треба подржати, јер ће означавање Сребренице као случаја геноцида додатно ослабити и нарушити значај појма који и даље служи као важно упозорење човјечанству.

Србија Данас/The Тимес оф Исраел/Пренео: И.С.