Kakav je položaj žena u srpskoj tradicionalnoj kulturi: Šta su to Srpkinje trpele vekovima?
Položaj žene pre jednog ili više vekova u okviru srpske porodice često nije bio nimalo lak.
Naročito u ruralnim sredinama gde se podrazumevalo da, osim kućnih poslova i brige o deci, podnose težak i naporan fizički rad i teret, bez prava na prigovor.
Ukratko, položaj žene u odnosu na muškarca bio je izrazito inferioran i težak, kako tvrdi srpski psiholog Žarko Trebješanin.
SRPSKA SVETINJA SIJA NOVIM SJAJEM: Obnovljen krst star više od jednog veka na crkvi svetog Đorđa
SLAVIMO VELIKU KRSNU SLAVU! Danas je Sveta Petka: Ne sme se prati veš, ali to nije jedina zabrana!
NEVEROVATNO OTKRIĆE U NOVOM SADU: Pronađen tajni tunel ispod Dunava koji spaja Petrovaradinsku tvrđavu i grad (VIDEO)
Patrijarhat je, sam po sebi, socijalna organizacija života ljudi zasnovana na striktnom poštovanju tradicije u kojoj najvišu vlast i najveće poštovanje ima otac, a u moderno vreme muškarac uopšteno, dok žena ima podređenu ulogu. Patrijarhat se odlikuje strogom hijerarhijom, koja se zasniva na dva principa: žene su podređene muškarcima, a mlađi muškarci su podređeni starijim.
U studiji Žarka Trebješanina "Muško – ženski odnosi u srpskoj tradicijskoj kulturi" srpska patrijarhalna kultura definisana je pre svega kao "seljačka kultura, u kojoj su glavni vidovi privređivanja stočarstvo i zemljoradnja". Društvene zajednice bile su organizovane na načelu srodstva – pleme, bratstvo i rod. Jedno pleme vezivala je ista krsna slava i borba protiv zajedničkog neprijatelja, bratstvo su sačinjavali srodnici od istog pretka, a rod (familiju, koleno) sačinjavalo je više porodica sa istim prezimenom.
U patrijarhalnoj porodici najstariji čovek je i najiskusniji, najmudriji – najpametniji. Za njim sledi mlađi muškarac, sin, otac dece. A položaj žene u našoj patrijarhalnoj kulturi, nevezano za njene godine, objektivno gledano bio je zaista vrlo težak.
O tome je svedočio i Vuk Karadžić, prikupljajući umotvorine, krećući se među srpskim narodom:
-Kod sviju Srba žene su jako potčinjene muževima, a u Crnoj Gori drže ih gotovo kao robinje. Osim svojijeh ženskijeh poslova, kao da predu, tku, kuvaju mužu i td. one rade i najveći poljskijeh i drugijeh poslova, koje inače ljudi rade. Često se može vidjeti kako se žene s teškijem teretom vuku preko stijena i planina, a muž ide prazan s puškom o ramenu i čibukom u ruci. I pri svem tome žena je srećna ,ako dobije muža, koji je pored toga ne tuče bez ikakva povoda, samo što mu se tako prohtije. Isto tako žena ne smije svog muža nazvati imenom, već kaže samo "on".
Etnolog Milan Đ. Milićević o odnosu muškarca prema ženi u Srbiji zapisivao je sledeće: -Ženskinje treba da ustanu ranije od muškinja; ono muškinju poleva da se umije (…) seljanka ručkonoša noseći radinima ručak, obično ima na ramenu obramicu s torbom hleba i s loncem gotovca, na leđima, često kolevku (ako će i ona imati šta da radi), za pojasom joj preslica te idući grabi i što da oprede! Oh, nema lako takve živomučenice kao što je žena seljanka!
-Kako je zabeležio Svetozar Marković u delu Srbija na istoku "žena je bespogovorno odana i potčinjena svom čoveku"… Ona je sluga i mužu i njegovim roditeljima. Posebno svekrvi- dodaje Žarko Trebješanin. Ona zauzuma marginalan, bedan položaj.
Valtazar Bogišić o ženama u Hercegovini zapisao je: Žena je svome mužu pokorna, tako d ana samo jedan pogled krivim okom strepi, ćuti kad muž na nju viče pa makar ona i imala pravo, ne smije se braniti kad je bije ni pobjeći, pazi da mu je sve spravno ispravno u kući, povinuje s enjegovim zapovjedima i osim što đecu rađa, doji i podiže, sve druge ženske radnje izvršuje, i težačke se radnje ne štedi…
A o tome koliko su više poštovana muška deca od ženskih, Milićević je zapisao sledeće:-Muška strana svakad je pretežnija od ženske. Kad se rodi muško dete, deveta kuća peva, a kad se rodi žensko dete, deveta kuća plače, vele stare babe. Žensko u Šumadiji ne prelazi puta muškom. Negativna diskriminacija ženskog deteta primećuje se pri samom dolasku na svet, tvrdi Trebješanin. Rođenje muškog deteta prate sveopšte veselje , neobuzdana radost, ponos roditelja , pucanje iz pušaka, čašćavanje… Rođenje ženskog – muk, žalost, stid, a nekad i uzvik: Žensko da se ne rodi! U Crnoj Gori, kada se navodi koliko pleme ima ljudi, kaže se “trista pušaka", što znači da se ženska deca i ne broje. A prema Grbaljskom zakoniku iz 1427. “dvije glave ženske” vrede za jednu mušku”.
Ovde Trebješanin kao primer navodi i jednu priču Vuka Vrčevića pod nazivom "Zet i tazbina" u kojoj knez veli: Sin je kutnji temelj, krsna svijeća; vječna domaća čitulja, branič crkve i naroda… a đevojka? Ona nije drugo no tuđa večera za suđenu kuću.”
Žena je do udaje podređena ocu, a po udaji svom mužu. Dok je devojka o njoj brine cela porodica, pa i celokupna zajednica, a kada se uda štite je muž i celokupno bratstvo. U patrijarhalnoj Srbiji, devojka koja “izgubi čast” (“posrne”) bila je prezrena od svojih najbližih, katkad oterana od kuće, a nekada čak i kamenovana kao izrod koji je osramotio porodicu! Katkad bi nevernoj ženi otkinuli i nos “da se poznaje po grdilu”. -Svuda se u našem narodu pazi da devojka otidne svom mužu čedna, piše Tihomir R. Đorđeviću radu “Devojačka nevinost”, navodi kao primer Žarko Trebješanin.
Kolike su posledice ovakvog odnosa patrijarhalnog društva prema ženi oseti se i danas. U Crnoj Gori sve je veći broj selektivnih abortusa, vrše se prenatalni testovi kako bi se što ranije utvrdio pol deteta i kako bi se na vreme “reagovalo” abortusom ako je dete žensko.
NVO Centar za ženska prava pokrenuo je kampanju #Neželjena kojom pozivaju građane da potpišu peticiju čiji cilj je unapređivanje crnogorskih zakona i sprečavanje zloupotrebe ranih prenatalnih testova u svrhe selektivnih abortusa. Čitulja na kojoj piše: -Poslednji pozdrav. Draga #neželjena tvoji roditelji više žele dečaka i zato nisi dobila priliku da budeš rođena. Oprosti im. Tvoja ožalošćena Crna Gora, potresla je ne samo Crnu Goru, nego i ceo region.