"Dao sam otkaz korporaciji i to je bio NAJBOLJI POTEZ IKADA" Brkovi slave 20 godina prašenja na sceni- SPECIJALNO je prava reč!

Gost portala Srbija Danas bio je član benda koji već 20 godina praši na našoj sceni. Njih nećete toliko često sretati u medijima, iako imaju vernu publiku, sjajne nastupe i milionske preglede na platformama. Samim tim, još veća nam je bila čast da ugostimo Vedrana Pehara, poznatijeg pod nadimkom Šemso 69, frontmena benda Brkovi.

Nekoliko decenija unazad, na domaćoj muzičkoj sceni, jedan bend je isplivao kao simbol energije, provokacije i autentičnosti. Njihov jezik je bio direktno povezan sa životom, njihov zvuk je bio himna buntovnicima i svima koji su odbijali da se uklope. Godine 2004. označile su početak ovog nezaustavljivog puta. Petorica momaka povezana simpatijama prema punku, piću i životu, stvorili su muzičku pojavu koja će ostaviti trajni pečat na sceni. Njihov prvi album "PunkFolkWellness" nije samo bio uvod u njihovu muzičku karijeru, već i u njihovu suštinsku filozofiju - iskrenost, hrabrost i nepokolebljiv stav. 

Kroz godine, Brkovi su evoluirali, ali su ostali verni svojim korenima. Njihove pesme su bile protestne himne, ali i himne ljubavi, života i slobode. Nisu se libili da izazovu sistem, ali su istovremeno slavili ljudski duh i zajedništvo. Albumi poput "Pizda materina" (2014) i "Torzo Dade Topića" (2016) samo su produbili njihov uticaj i proširili nihovu armiju vernih fanova. Naravno, nije sve bilo samo pesma i smeh. Put je bio ispunjen izazovima, padovima i preprekama... ali Brkovi su pokazali nepokolebljivost i odlučnost. Bez obzira na sve, njihova energija nije jenjavala.

Danas, kada slave svoju dvadesetogodišnjhicu, Brkovi gledaju unazad s ponosom, ali i s odlučnošću da nastave dalje. Njihova muzika ne zastareva, njihov glas ne bledi. Naprotiv, oni su poput finog vina, sve bolji s godinama. Dakle, podignimo čaše  i nazdravimo ovim momcima koji su nas inspirisali, provocirali i držali budnima tokom dve decenije i neka njihova muzika nastavi da nas podseća da je život previše kratak da bi se bio običan.

• Kaži mi kako si putovao, poznato je da ste stalno u pokretu, zbog čestih nastupa u regionu. Imate jedno dugo iskustvo sa carinicima, kako je bilo ovoga puta?

- Mi smo se već navikli, dosta nas i znaju. Krenuli smo rano, imali smo i emisiju gde smo nastupali kao ceo bend i onda je trebalo doći tamo u 10, a kad ide kombi, dosta smo sporiji. Onda, naš član, Igor, živi u Banja Luci, pa ga mi onda kupimo na auto-putu, tako da uvek računamao na 6 sati, jer idemo kombijem. Carinici i policajci nas baš vole i uvek nam javljaju situaciju. To je jedna jako dobra stvar, osećaš se lepo kada dolaziš i kada te prihvataju, pozdravljam ih ovom prilikom.

• Hvala im i u naše ime. Ti si time na neki način i demistifikovao život jedne pank ili rok zvezde, da taj život baš i nije toliko glamurozan, koliko se to čini iz naše perspektive. Da li si zbog stalnog života u pokretu ošišao kosu?

- Ja nisam zvezda, i to treba demistivikovati. Nisam ja ništa poseban i drugačiji u odnosu na druge ljude. Svako ima nešto svoje što voli i čime se bavi. Ja sam samo imao sreće što sam uspeo da radim ono što volim, tako da nisam morao da pravim nikakve kompromise. Kosu sam ošišao u Koroni, prijatelj Centala mi je dao kuću na moru u to doba za sitan novac, na mesec dana. Sramota me i reći, nisam nikada bio toliko dugo u cugu na moru. Nije bilo svirki i pitao sam se da li baš tako moram da izgledam. Nekako mi je došlo do promene, kako se i u svetu sve promenilo. Imao sam tu "krepanu mačku" na glavi i onda je to trebalo prati i sušiti... i onda sam je ošišao, praktičnije je. Sad idem kroz život lakši...

• Svi članovi benda se predstavljaju po nadimcima (Tomac, Šarac, Talentino, Tobica, Šemso 69), odakle potiču ti nadimci? Ima li tvoj nadimak veze sa Šemsom Suljaković?

- Pa i ima. Ja sam nešto sedeo za kompjuterom dok sam pravio pesme, i onda mi je došao jedan prijatelj, bubnjar, i rekao mi je da bih se trebao zvati kao Šemso 69, jer postoji pank bend Sham 69. To i jesmo, spoj folka i panka. Inače, mi volimo da dajemo nadimke, ja pogotovo imam tu sklonost. Znaš, kada je sedam muškaraca u kombiju, logično da se nećemo zvati Marko, Ivane... dosadno je. Ovaj stalno nosi tu torbicu, ne odvaja se od nje. Ja ga zovem "torbičar". Tako je dobio nadimak Torbica. Ovaj vozi i ima 2-3 telefona koji zvone. Svi ga zovu: te ovi da im vozi nameštaj, te da preveze neke glumce, te ovo, te ono... ja mu kažem: "ti si centrala, ti radiš kao centrala". Tako i osta, sad ga svi tako zovu. To je normalno kada se družimo, da smišljamo neke nadimke. Ja sam tako i odrastao, tada je davanje nadimaka bilo moderno, pogotovo za muškarce. Ako nemaš nadimak, nekako nisi prihvaćen na ulici, nego si nekakav štreber. Za žene to baš i nije slučaj, tu treba biti pažljiv. Za frajere može biti svaki dobar. Na primer, ako ga zovu "Crni", on je odmah dabar, znaš, frajer... "Džek", "Džoni" - super! 

• Negde sam na početku napomenula da ste bend koji ne poznaje granice. Ni jezičke, ni državne, ni žanrovske, ni mnoge druge, ali žanrovske pogotovo. Šta znači odrednica pank folk welness? Da li to znači da imate ugovor sa nekim SPA centrom i delite uz kupljene karte i termine za saune? :)

- Tako je. Ne poznajemo granice. To se odnosilo tada, u tom momentu na neku atmosferu na koncertu, koja je kao u sauni. Kad tela uđu u prostor, pa se svi iznojimo i skupi ona kondenzacija, i onda pada nazad, a ljudi odlaze odatle srećni i veseli, vičući katarzično AAA! Bili ste na koncertu i tako je dobro da nakon posla i svih gluposti koje ste doživeli pomislite: "sad sam se ovde opustio"! Mi smo i svačiji i ničiji. Nemamo te, što kažeš, granice u glavi. Kada ih bar ne bi bilo, mnogo bi lakše mi putovali i sve, ali dobro. A opet - nismo ničiji, jer nismo ni na čijem platnom spisku. Mi sami sebi određujemo svoj naredni korak, pa i ako pogrešimo, znamo da smo sami krivi, ako uspemo, onda znamo da stojimo iza toga i mislimo svojom glavom. 

• Jedni ste od retkih koji funkcionišu bez izdavačke kuće?

- U početku sam se pribojavao kako će funkcionisati bend bez izdavačke kuće. Međutim, sad vidim da je to bila super odluka, iako verujem da drugačije nismo ni mogli, prosto smo takvi. Iz takvog miljea dolazimo, u takvim bendovima smo i pre svirali, tako da se to podrazumevalo - da mi nećemo nikoga, niti da mi želimo to. Pojavom interneta, sve je počelo ići nama u prilog - sve je otišlo na stiming i daunload, a mi smo tu već bili na svom terenu, tako da eto, mogu i nešto naučiti od nas. (setili smo se Đusovog versa: "prvi milion sam zaradio 2003, ali za izdavače, ne za sebe". Iako je Đus sasvim spontano zašao u našu priču, bio je prvi izvođač na našim prostorima koji je pomešao folk sa modernim zvukom, a često je eksperimentisao i sa pankom).

• Bend Brkovi je nastao 2004. godine, ti se priključuješ 2007. Koja je tvoja uloga u bendu?

- Ja radim i muziku i tekst. Moj uslov da pristupim bendu je bio da krenemo od nule. Ostavili smo samo ime i jednu ili dve pesme da se zna da je to taj bend, da nije sve novo. Ime mi se dopalo, zanimljivo je. Faktički, mi smo krenuli te 2007. i ništa nismo imali snimljeno, a neke 2009/10 smo izdali prvi album, i tu je, u stvari, zaista krenulo sve ovo što sada slavimo.

• Zaista si dobar što se tiče tog folk melosa, imaš izražen osećaj za to. Sve tvoje pesme su životne, predstavljaju na jedan zabavan način situacije u kojima se svi nekada nađemo. Kojoj pevačici ili pevaču bi rado napisao pesmu?

- Ja sam iz Mostara, tako da prva moja kaseta, ja mislim da mi je stara poklonila - od Nedžada Savkovića. Ja sam pank počeo da slušam mnogo kasnije, u tim nekim fotmativnim godinama. Braća su mi slušala rok, a to je meni bilo dosadno, ja sam hteo nešto novo. A što se tiče pesme, jedan jako dobar tekstopisac mi je dao tekst, te sam ja napravio muziku za dve pesme, i jedna od te dve mi sad miriše malo... zavisi u koju stranu bi otišla, ali miriše mi na Acu Pejovića, ako okreneš malo na pop i do Joksimovića i Samardžića, a može i da ode na Nedeljka Bajića Baju. Sve je stvar u aranžmanu. Sve je to još u povojima. Ja to sad imam, ali sad nemam vremena, dvadeset je godina Brkova i ludnica je oko toga, ali jednog momenta, kad mi se pruži prilika ću izvođačima ponuditi tu pesmu. Za sada mi nije ambicija i nije ono čime se bavim, to radim iz zabave. 

• Upravo si izgovorio jednu jako bitnu stvar, a to je ujedno i povod našeg razgovora. Bend slavi 20 godina postojanja velikim koncertom na Kalemegdanu!

- Sad napokon možemo otkriti i mikrolokaciju. Ranije je to bio samo Kalemegdan, sad znamo da će to biti Donji grad. Jako smo uzbuđeni i srećni. Imeđu ostalog, upoznao sam sjajne ljude koji će sarađivati ovoga puta sa nama. Ovo je najveći do sada koncert  Brkova i u produkcijskom smislu, pogotovo vizuelno. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da če biti i najposećeniji. Te neke ideje koje mi je čovek predstavio, ja to u životu nisam video. Ostao sam šokiran, ali pozitivno. Sve vreme se štipam i pitam se jesam li ja sve ovo zaslužio, da li to sada treba baš toliko da se bude grandiozno, ali naravno drago mi je, neću se ni žaliti. Zahvalan sam na svoj toj podršci. Od tog carinika i policajca do producenta ili svih tih genijalaca i tehničara do ne znam... kada sam video jednom da nam je na koncert došao i pravoslavni sveštenik, to mi je bilo baš ono... stvarno vam hvala što ste to prepoznali! Ovde nas i mediji, koje si pomenula, dosta širokih ruku dočekuju i na tome takođe osećam veliku zahvalnost. To zaista nije mala stvar. 

• Beograd je oduvek bio vaš grad i smatramo vas svojim. Imamo dug zajednički istorijat koncerata i festivala...

- Mi smo zaista sve stepenice prošli. Od one svirke na lađi koja se zvala valjda Olimpik ili tako nešto, pa Underworld, pa Božidarac, pa Dom omladine mali, veliki... pa onda posle došli smo do Hale sportova i malo-pomalo po tim nekim... na Beer festu, iako tu svira još dosta izvođača. Gde ti kod nas možeš svirati ispred 100.000 ljudi! Stane ti ono, da se smrzneš. Ja i dan-danas kad se setim, bude me strah. I onda sad ovo kao - Donji grad. Nisam ni znao šta to sad znači! Uvek dođem u hotel, autobus, tamo-vamo, nemam ja tu puno vremena. Ali kada sam došao juče tamo i video koliko je to! Uf... znači, strašno! 

• Kakva je emocija kada se setiš tih prvih koncerata, a kakva je kada pomisliš na ovaj sada. Šta se promenilo?

- Kada pomislim na te prve koncerte, padnu mi na pamet sve te smešne situacije i ludorije. Naš taj prvi koncert je trebao da bude otkazan jer se naš basista napio, a on nikada ne pije u životu, nego je nešto imao problema ljubavnih, pa su ga neki fitnes treneri došli i napili ga, totalno je bio neupotrebljiv. Smotali smo ga kao tepih i držali dole na podu, a onda sam osetio potrebu da se iskupim i kažem ljudima izvinite, evo sviraćemo sledeći koncert džabe, samo nemojte zameriti. A oni kažu: "ne, ne, ne! To je baš super, baš je dobro što ste takvi", bilo je dosta ludih stvari. Sad sam više nekako u čudu. Šta je ovo? Kako je ovako naraslo? Kao da je neko drugi! Kao da ja gledam sebe na televiziji, kao... šta je ovo? Hoću li se ja zaista popeti na tu binu i to će kao... doći će toliki ljudi zbog toga, zbog tih pesama koje i dalje gledam kao da ne moraju biti nužno moje, one su svačije. Jako sam iznenađen.

• Da li ste nam pripremili neko specijalno iznenađenje?

- To što sam ja video, to je zaista nešto... specijalno je prava reč! Mislim, ne znam kako da opišem, jer ja to nisam doživeo. Kad budem doživeo, onda ćemo pričati, kao i ti i svako ko dođe. Ja ne mogu sebe slušati, te sam uvek gledao da nađem nekog objektivnog. To što su oni meni predstavili, s naše strane mogu reći da mi nikada nismo zvučali bolje, jer sada imamo takvu postavu i ljude koji rasturaju - mogu to slobodno tako da kažem! Mi, koji smo malo lošiji, ili ako smo uopšte muzičari, smo se isto prilagodili i naučili dosta toga, napredovali smo koliko smo mogli i sviraćemo najduže do sad. Nama se ljudi uvek žale: "što tako malo, završili ste prevše brzo". E sad nećete! Sad ćemo vam svirati stvarno dosta pesama, ali opet ne bismo hteli ni previše, da nakrcamo i gostiju i svega. Ipak ima neka granica pristojnosti koliko treba. Ja se nadam da će sve ispasti savršeno, samo se pribojavam da ne bude nešto, da se neka glupost ne desi - ali valjda neće - rekao je najšarmantnijim tonom Šemso.

• 20 godina je dug period, kako ti zvuči kada sebi izgovoriš "20 godina je prošlo"?

- Da, ali vreme je relativno! Tih 20 godina nije isto što i nekih drugih 20 godina, recimo, nečeg lošeg. Recimo, 20 godina neke vremenske neprilike ili rata ili bolesti, gladi, je užasno. Ali, ovih 20 godina ti je ono: cap! Nije to efektivnih 20 godina, 20 godina traje. Ja sam, recimo 6 dana nedeljno kući sedeo, a sedmog sam svirao. Imao sam probi koliko sam imao ili druženja ili aktivnosti. Dobro, razmišljaš ti sve vreme o tome. Meni je to sve, meni je to glavna stvar, ali znaš, vreme se suzi. Meni su te godine dok se bend ustoličio, dok smo mi krenuli da valja. Te prve dve godine kada sam ja došao nismo ništa snimili, svirali smo 3-4 svirke godišnje, ono, bez veze. Onda prođeš ono: sviranje po kafićima i svašta još nešto tu ima, tako da bi trebalo, kada bi čovek računao, da kad smo krenuli da putujemo, kada smo postali baš ono bend u tom smislu, pogotovo 2015, kada sam ja dao otkaz i uverio se vrlo brzo da je to pravi potez, da ja mogu i živeti od toga i kupiti hranu odeću neku...

• Svi ste vi imali privatne poslove pre ovoga. Čime si se ti bavio?

- Ja sam radio sve i svašta. Prvo sam radio u jednom klubu. Prijatelj moj jedan je bio malo jači i predložio mi je da radim u klubu. Međutim, to nisu oni klubovi gde dolaze oni napucani likovi, nego alternativci, metalci i pankeri. Ali ja prosto nisam bio taj, kako ću ja to... nekako mi to ne stoji, pa sam morao malo tu da se pripremam, da preživim. Radio sam na ulazu, pa je tu bilo i nekih lepih i ružnih situacija, a u međuvremenu sam sudirao i završio sam fizioterapiju. Ja sam po struci fiziterapeut! Međutim, onda sam skontao da mi ni to nije trebalo u životu, jer ja ni sa time nemam nikakve veze u stvari, osim što sam išao u srednju medicinsku, pa hajde, ono... ali sam shvatio da nisam taktilan, boli me duša kad vidim malu decu - trebao bih im pomoći, a ja se sav blokiram! Nisam ni za sport baš nešto, pa da budem u nekom klubu i sedim na klupi... a u bolnici se pogotovo ne mogu zamisliti, ja sam hipohondar, od toga se ježim! Bilo je teško zaraditi neki novac za pristojan život od tog redarenja po klubovima, pa sam se preko veze zaposlio kao portir preko veze. Sad to ne zvuči nešto posebno, ali je to bila jako bogata korporacija, gde sam imao super uslove. Čuvao sam neku zgradu, ali sam imao jako dobru platu, siguran posao, sve na vreme. Bilo je zaista dobro sas te strane. I bila je odluka, šta sad? Da li bih se trebao baviti muzikom ili... jer muzika je rizik. Sa druge strane, baš i ne možeš. Bilo je dosta zakazanih koncerata, tako da sam se morao odlučiti za jedno. Nisam mogao više. Ja sam jedno vreme pokušavao i vukao ta dva zajedno. Ali, to su bile i noćne smene, a i ovamo radiš noću... tako, na primer, dođem iz Kragujevca, sa festivala u prvu smenu! Obučem ono odelo i sedim na recepciji i ovi me gledaju, a meni se vrte slike Ingvija Malmstena! I onda taj neki došao i pita me: "gde je ovde kancelarija 202", a ja ga gledam, ono... ne mogu sebi doći! Pa onda kuća... znao sam da ne budem kući i po 10 dana. Tamo se presvlačim u firmi, iz koimbija me ovi iskrcaju... i video sam da nema više smisla. Na poslu su mi rekli da ću morati da se bar petak ili subotu pojavim na poslu, a moj prijatelj Mario natrpao koncerata... znači: ili-ili! I eto! Sva sreća da sam napustio korporativni sistem, jako sam srećan.

• Koji ti je najdraži momenat koji imaš sa bendom? Sigurno imate čitavo more anegdota, a ja sam čula da si ljubio Sinana Sakića, da li je to istina?

- Ajoj, to je neverovatno. To non-stop traje! To se prosto ne može objasniti. Šta god, odakle god da kreneš. Taj naš bubnjar... pa ja sam siguran da nisi u životu takvu osobu upoznala. I tako svaki od članova. Kad to krene svako svoje... neverovatna energija. Pa onda publika: dolaze ovi, oni... tu nema čega nije bilo! Nisam poljubio Sinana Sakića, poljubio sam mu cipelu, iz poštovanja. Imao je super cipele, onako folk. Ali je i on mene pre toga ugostio, a prvi put me je video u životu, prihvatio me je. Onda sam čuo od nekih prijatelja da je to vrhunac poštovanja... ima i ono da mu očistiš cipele. Ja bih i radio - čistio cipele bilo kome, a kamoli nekoj legendi i onda sam... dobro, bilo je tu i malo pića... i ja zaista jesam, da! Sagnuo sam se, jer je on bio na bini, a ja sam bio dole. Onda sam prišao, malo obrisao i poljubio mu cipelu. Šta sad, moja stvar, imam pravo. Nije to sad nešto da se hvališ, ali eto, desilo se! Svega je tu bilo. Jednom su dva sata pričali o papučama. Jednom su se umalo potukli oko pravog recepta za bolonjez. Jako me zabavlja naš bubnjar, on mi je vrh! Jednom se posvađao sa devojkom, pa je kod mene spavao. Tada sam mu ja bio kako tata, davao mu izlazak do 11... i onda on dolazi, a ja ga čekam za stolom, malo ljut kad zakasni. To je neverovatno šta smo preživeli i ti momenti su mi onako najdraži. Stalno je dobro! Jedva čekam da vidim šta ćemo sledeće da radimo! To ne bih dao nikom, to je svetinja!

• Vi se, dakle, jako dobro slažete? Zašto su onda Prasac i Žorž napustili bend?

- Došla je Korona. Tada je svima bila frka, a koliko god je nama i super i ludnica i sve - isto tako nije celo vreme za svakoga. Treba sesti u kombi i otići na primer u Sofiju! Ne samo da treba doći... jer kad ide negde, čovek ima vremena i da odmori. A ovde nemaš. To ide odmah tonska proba, večera - jer moraš nešto pojesti pre, da bi svario, da ne bi na koncertu bio punog stomaka i milion tih detalja. Treba tu ispoštovati svakoga, ne ispasti bez veze. Znaš kako ljudi umeju da pređu 300km da im se potpišeš na majici, šta ćeš ti onda reći? Neću?! Pa ne. Sve to skupa crpi energiju i onda ljudi odaberu, nekako im u životu krene drugačije. Onda shvate da to ne bi baš tako moglo, što mi je pošteno. Bolje i tako, nego da trpiš nešto u sebi i ostaješ nezadovoljan. Nikada nisam hteo da nam to bude muka i da idemo sa nekim grčem na licu negde, tako da: momcima svaka čast! To su naši prijatelji toliko godina, i svašta smo prošli zajedno. Mi smo inače takvi i ja poštujem tu njihovu odluku da odu ne podižući nikakvu prašinu oko toga. Ako su oni hteli da to tako bude, onda ne volim ni ja da ulazim dublje u njihove razloge. Nije bilo ništa loše, nekako ih je prosto odveo život tako. Inače je nemoguće da jedna grupa ljudi funkcioniše tako dugo. Ja ne znam primer da je tako neki bend ostao. Mislim da sam negde čitao da to bude oko 7 godina. Ja sam se iznenadio kada sam video da su Bitlsi radili svega 7 godina! Sve ono je bilo za 7 godina! Evo i kod nas: Partibrejkersi, Električni orgazam, svima su se menjale postave. Kod folkera čak i ne znaš ko je to iza pevača i koliko se muzičara tu promenilo. Tako valjda mora biti, šta ja znam...

Šta je još Šemso 69 ispričao pred objektivom portala Srbija Danas povodom prvih 20 godina postojanja benda, pogledajte u prilogu ispod.

*fotografije za potrebe ovog teksta ustupljene ljubaznošću PR tima.