Да ли се просечном Србину исплати аутомобил

аутомобил / Извор: Профимедиа

У потрошачком друштву у којем сви некуд јуре и журе и притом воде рачуна о сваком динару који троше, сасвим је логична дилема која већ дуго изазива дијаметрално супротне реакције - да ли треба поседовати аутомобил или не?

Обе "струје" имају јаке аргументе. Они који "не могу да живе" без аутомобила тврде да им он доноси слободу и посматрају аутомобил као инвестицију у уштеду времена, док се друга страна позива на уштеду новца и спас од стреса који данас изазива вожња, посебно у великим градовима.

- Посматрај то овако. Нешто највредније што имаш је време. Аутомобил ти помаже да га уштедиш. Како? Па једноставно мање ти времена треба од тачке А до тачке Б. Човек без аута је хендикепиран (у највећем броју случајева), то је чињеница. Ауто је алат који ти побољшава живот на више начина. Наравно све има своју цену на овом свету, па тако и ауто (полагање, одржавање, регистрација, итд.), али то је један од добрих трејдова - сматра један корисник Reddita.

- Идеја да је ауто слобода је америчка глупост урбаниста 70-их. Ако ти је слобода да зависиш од броја слободних паркинг места у граду и од тога да ли имас новчаник довољно јак да покријеш трошкове, само напред. Ја ипак мислим да је слобода да сви можемо једнако да се крећемо без обзира на новчани капацитет. Ипак је слобода кретања право, не луксуз, а ауто је луксуз - одговорио му је други корисник исте мреже, а трећи се надовезао:

- У Холандији где сам живео (Rotterdam) апсолутно вам нису потребна кола. Многи људи немају ни дозволу, јер је скупо. Метро функционише, стигнете где вам воља брже него Porsche-om. А ту су и бицикли.

Колико људи, толико и мишљења, увек је било и увек ће бити, али постоји рачуница - да ли се просечном Србину исплати да има аутомобил или не.

У Србији има више од 400 аутомобила на 1.000 становника

Уколико вам се чини да ствари измичу контроли и да ће ускоро на улици бити више аутомобила него људи, нисте далеко од истине. Статистика каже да у неким земљама на 1.000 становника има више од 690 аутомобила.

Србија је по старости возног парка негде ја зачељу листе европских земаља, у просеку су возила на путевима Србије стара нешто више од 17 година, али по бројности аутомобила не заостајемо много за европским просеком.

Заправо, у Србији је порема подацима Европског удружења произвођача аутомобила (АЦЕА) из прошле године регистровано 418 аутомобила на 1.000 становника, док је европски просек 567 (564 ЕУ ЕФТА УК). Од нас мање аутомобила по становнику у Европској унији имају Румунија (396), Летонија (400) и Мађарска (413 на 1.000 становника).

Поређења ради, у Хрватској је на 1.000 становника регистровано 445 аутомобила, а у Словенији 570.

Луксембург има највише возила по становнику: 698 на 1.000 људи. Аустрија их има 575, Немачка 584, Италија 672, а Шпанија 535 на 1.000 становника.

Занимљиво је и да у Летонији готово 43 одсто домаћинстава уопште нема ауто, док скоро 32 одсто француских породица има по два аутомобила.

Дакле, пред вама је 10 година у којима треба да одаберете - са или без аутомобила?

Скупље него што се чини

Одлучили сте да купите нов, просечан аутомобил. И платите га, просечно, око 18.000 евра.

Ако од куће до посла и назад имате, на пример, 20 километара, током 250 радних дана годишње, прећи ћете 5.000 километара, односно чак 50.000 километара за 10 година.

Током радне недеље за посете пријатељима на другом крају града или неке друге обавезе, пређете око 50 километара. То није много. Али, годишње је то чак 2.500 километара, а за 10 година - нових 25.000.

Викенд је време када се иде у викендицу, или на неку другу дестинацију где на два дана заборавимо протеклих пет и припремимо се за наредну радну недељу. Ако то чинимо просечно два пута месечно, на локације стотинак километара далеко од куће, прескачући оне периоде кад смо на годишњем одмору, долазимо до бројке од 400 километара месечно, дакле око 40.000 километара за 10 година.

Једном годишње ваља отићи и на море. У Грчку, на пример. Најближи и Србима некако најдражи је Халкидики. Само 700 километара далеко. И назад, то је 1.400. И 10 година тако - нових 14.000 километара на бројачу вашег аутомобила. И то није све. Имамо и зимовање. На пример на Јахорини. 300 километара далекој. За 10 година - 6.000 километара.

Дакле, за 10 година с вашим новим аутомобилом прешли сте око 135.000 километара. Под претпоставком да је просечна потрошња просечног аутомобила око 6 литара на 100 километара, потрошили сте више од 8 тона горива. Да будемо прецизни, 8.100 литара. Купили сте, наравно, бензинац, да ако цена горива остане око 1,65 евра, сва та путовања коштаће вас око 13.000 евра.

Али, то није све.

За 10 година ту су још и регистрација (око 2.000 евра), велики сервиси (око 2.500 евра), мали сервиси (око 1.000 евра), каско осигурање (око 3.000 евра)... заједно, око 8.500 евра. Без зимских и летњих гума, кварова и саобраћајних казни, казни за паркирање и сличних баксуза који се, реално, дешавају.

У сваком случају, живот уз аутомобил вас, током 10 година, кошта око 45.000 евра. Истина, остаје вам аутомобил, који можете да продате за 6 или 7 хиљада, али ће вам барем толико требати као учешће за нови.

Уштеда није мала, али...

Према истим критеријумима израчунали смо и трошак за четворочлану породицу без аутомобила.

Месечна карта за градски аутобус кошта 2.200 динара, За 120 месеци то је око 2.200 евра.

За два путовања месечно ван града, на пример на релацији Београд-Чачак (цена повратне карте је 1.000 динара), за 10 година потребно је око 1.700 евра по особи.

За летњи одмор одабрали смо мало даљу дестинацију - Атину. Повратна карта из Београда до Атине у сезони кошта око 30.000 динара. 10 пута толико је - отприлике 2.500 евра.

Путовање на зимски одмор је мало повољније. Ако се задржимо на Јахорини, повратна аутобуска карта кошта бус 70 евра, дакле укупно 700 евра.

То значи да један члан породице током 10 година за "путовања" потроши око 7.100 евра. За четворочлану породицу - 28.400 евра.

Сви су у праву

Математика каже да разлика није мала. Али, живот није математика.

Једни ће и даље причати како никад не би сели у аутомобил, трпели гужве, путовање до посла и назад по сат времена, бесконачно тражење паркинга, строге полицајце, непажјиве и бахате возаче, скупе мајсторе, "камповање" на границама и трпели све муке које прате возаче. А и даље ти остане пара за такси или рент-а-цар кад баш загусти.

Други ће се позивати на комфор и слободу, мобилну независност од јавног градског превоза, музику коју слушају док чекају на семафору са климом на 23 док се "они други" смрзавају у леденом бусу, прилику да на дугом путу направиш паузу и станеш кад хоћеш и где хоћеш могућност да обориш седиште кад затреба, превезеш џак цемента до плаца....

А у праву су и једни и други. Свако из свог угла.