КИНЕСКА НУКЛЕАРНА ОПЦИЈА! Пекинг може ЈЕДНИМ ПОТЕЗОМ да заустави ЦЕЛУ АМЕРИЧКУ ЕКОНОМИЈУ (ФОТО/ВИДЕО)

Када говоримо о трговинском рату између две највеће економије света, САД-а и Кине, лако се може видети ко напада, а ко се брани - Трампова администрација повећава притисак тарифама док Кина на сваки амерички потез узвраћа истом мером. Али, та арена сада је потрошена, тарифе су уведене скоро до максимума и овај трговински сукоб прелази и у друге домене. САД су одлучиле да уз широке нападе покрену и оне циљане, "гађајући" поједине кинеске истакнуте компаније као што је кинески технолошки гигант Хуавеј, највећи светски произвођач телекомуникационе опреме, преноси Адванце.хр.

Таман када су из Хуавеја почели да добијају донекле добре повратне информације из Европе, која није тек тако пристала на америчке захтеве/наредбе да изолују кинеску компанију, САД су знатно појачале напад тако што су Хуавеј ставили на тзв. "трговинску црну листу", а иста је заправо врло строга наредба из Вашингтона свим америчким компанијама да прекину сарадњу. Свега неколико сати након овог потеза у причу су се укључили амерички Гугл као и кључни амерички произвођачи чипова - укратко, без сарадње с истима Хуавеј је у озбиљним проблемима.

Поставља се питање како сада Хуавеј, односно Кина, могу одговорити на ово? У наредном периоду могли бисмо видети покушај кинеске компаније да на тржиште лансира свој властити оперативни систем који би требао да постане конкуренција Гугловом Андроиду, али за то ће требати времена, а и питање је колико ће тај пројект уопште бити успешан. У сваком случају то су детаљи везани за "санацију штете", али трговински рат и даље траје, распламсава се. Шта може Кина конкретно да учини, сада?

Опција је све мање, али оне које остају на столу уистину су деструктивне. Кинеска "рак-рана" је производња микрочипова, нешто што већ дуги низ година не успевају добро са савладају те због тога директно зависе од америчких произвођача - упркос брзом кинеском технолошком развоју на бројним подручјима, САД су и даље доминантан играч и то се неће тако брзо променити. Али, где је америчка "Ахилова пета"? Имају ли је уопште? Имају - то су природни ресурси.

Не треба ни спомињати како САД већ деценијама развијају своју војну и спољну политику управо с циљем да увек имају приступ кључним ресурсима (један од главних повода страних америчких ратова) - али, да би имали апсолутно све што им може затребати морали би да покоре, на овај или онај начин, цео свет, а то још ипак није случај.

Наиме, Кина има нешто што САД-у јако треба, ретке земни метале. Када би Кина прекинула извоз истих према САД-у био би то велики ударац, неки га чак називају и кинеском "нуклеарном опцијом".

Зашто је ова моћна опција на кинеском столу? Зато што је Кина највећи произвођач ретких земних метала на свету - а поврх тога има и највеће резерве истих!

До које мере су исти САД-у битни најбоље се види из чињенице да су управо они једна од свега неколико категорија коју Трампова администрација није ставила на попис предмета на које се уводе тарифе. Наравно да није, пошто им требају.

Добро, у којој мери САД онда зависе од Кине? У поприличној - чак 80% ретких земних метала САД увози управо из Кине.

Ретки земни метали често се спомињу у процесима производње, али шта су они заправо? Реч је о групи од 17 хемијских елемената који имају специјалне карактеристике. Упркос називу сами елементи нису "ретки" (уз изузетак радиоактивног прометијума), оно што је ретко је проналазак истих са  концентрацијом гвожђа (исто као што и није свака нафта иста).

Пошто ретких земних елемената има само 17, набројимо их све као и њихову најчешћу употребу:

1. скандијум: лагане алуминијумско-скандијске легуре за свемирску индустрију, адитив у живиним сијалицама
2. итријум: ласери, високотемпературни суперпроводници
3. лантанијум: стакла високог индекса рефракције, складиштење водоника, батеријске електроде, сочива камера
4. церијум: прах за полирање, жуте боје у керамици и стаклима, каталист у рафинеријама нафте
5. прасеодимијум: ласери, боја у стаклима и стакленим емајловима, адитив у дидимијским стаклима употребљаваним у сочивима наочара за варење
6. неодимијум: неодимијски магнети, љубичаста боја керамике и стакла, керамички кондензатори
7. прометијум: нуклеарне батерије
8. самаријум: ласери, ухват неутрона
9. еуропијум: живине светиљке
10. гадолинијум: рендгенске цеви, рачунарска меморија
11. тербијум: зелени фосфор, флуоресцентне светиљке
12. диспрозијум: трајни магнети, ласери
13. холмијум: ласери
14. ербијум: ласери, ванадијумски челик
15. тулијум: преносни рендген уређаји
16. итербијум: инфрацрвени ласери, редукујућа средства
17. лутецијум: скенер-детектор кућних љубимаца, стакла високог индекса рефракције

Свакако, ово су само неке од примена и брзо постаје јасно да без ретких земних метала, нарочито у данашње време високе технологије, сав напредак би стао - односно напредак оног ко нема приступ истима.

Још увек живимо у времену када је нафта изузетно важан ресурс, али како њена моћ бледи тако ће се смањивати и моћ Блиског истока (нешто чега је Саудијска Арабија већ и данас итекако свесна), у исто време све више улазимо у еру напредне технологије, а с њом важност ретких земних метала постаје све већа и већа. Кина је по том питању итекако спремна за будућност - наиме, она контролише огромних 85-95% комплетне производње и набаве ретких земних метала. Прошле године Кина је произвела укупно 78% глобалног волумена ретких земних метала.

Данашњи технички уређаји и њихови делови - рачунарска меморија, ДВД дискови, батерије, мобилни телефони, магнети... све то се не може произвести без ретких земних метала.

Задњих 20 година, због повећане потребе за технологијом, десила се експлозија потражње за ретким земним металима (мобилни су пре 20-ак година тек ступали на сцену, а данас их у свету има преко 7 милијарди!).

Свакако, употреба у војној индустрији је такође велика, а то је нешто што нарочито брине америчко Министарство одбране.

Може ли САД ове есенцијалне ресурсе набавити негде другде? Било би јако тешко. Мораће у том случају да пробају, свакако, јер ниједна напредна економија, нарочито не америчка, не може функционисати без ових ресурса - она би стала.

Дакле, Кина има велико оружје против Трамповог трговинског рата, али га још увек не користи што не значи да неће. Наиме, управо је ове недеље кинески лист Глобал Тајмс објавио како Кина "озбиљно разматра увођење рестрикција на извоз ретких земних метала САД-у". Значи ли то да би ускоро могли да посегну за својом "нуклеарном опцијом"? Можда, она свакако јесте "на столу", али Кина ће добро размислити пре него што крене тим путем.

Наиме, није тешко видети где то онда заправо води. У овом рату између Пекинга и Вашингтона нема "задњег потеза", бар не тако брзо - на сваки ударац доћи ће још снажнији, а ускоро је онда у припреми и онај након којег више нема пута натраг.

Рецимо да Кина уведе ту забрану САД-у, шта би се догодило? САД би се, као и увек када је реч о ресурсима, успаничиле, а онда би кренули и радикални потези. Какви? Ко зна, има их сигурно десетак који могу трговински рат претворити у стваран војни сукоб - америчко признање тајванске независности само је један од могућих.

Мора се имати на уму како је ово сукоб који Кина није тражила и зато она жели излазак из истог што је брже и безболније могуће - свакако, притом не могу баш тотално да капитулирају пред Трампом, али дали би му доста уступака, проблем је донекле у мегаломанији његове администрације (због чега је увелико пропао и процес нормализације односа са Северном Корејом). Кина не жели сукоб, чак и далеко мањи Иран спремнији је на сукоб са САД-ом од Кине - Кина жели повратак у "мирне пословне воде", али Трамп им не да. Његова позиција се такође може разумети - тај досадашњи америчко-кинески економски однос у задње време заиста је ишао на руку Кини, до те мере да би Кина већ кроз коју годину срушила САД с економског трона. Повратка на старо нема, само још Пекингу то није јасно или им та чињеница допире са закашњењем. Трампова највећа мисија (могла би ићи тако далеко да се тврди како му је зато и "дозвољено" да уђе и остане у Белој кући) је да победи у овом обрачуну с Кином, а он има јако добар план како то да учини. О том успеху или неуспеху Трампове мисије зависиће и то хоћемо ли га гледати у Белој кући и након 2020. године.

Кина мора да зна шта јој се спрема, шта јој Трамп спрема - корак уназад, а на брзо корачање унапред Кина је сад већ мало превише навикла. Шта могу да учине? Или могу некако да замоле Трампа да се нађу "на пола пута" и потпишу тај трговински споразум, или им преостаје оно друго - "нуклеарна опција" (али и све што с њом долази).