Оњегиново писмо ТАТЈАНИ - У вашој ја сам власти и предајем се судби својој!
Жар страсног заноса у Пушкиновим стиховима!
"Евгеније Оњегин" је дело Александра Сергејевича Пушкина, написано 1825, а издато први пут 1833. године. Сам писац је доживео судбину свог лика Владимира Ленског (умро је у двобоју).
Пушкин се у Евгенију Оњегину највише, мада не сасвим, одваја од својих романтичарских назора. Са формалне стране у роману се запажа утицај Бајронових дела "Чајлда Харолда" и "Дон Жуана". Карактеристике романтизмасе огледају и у томе што је песник стално присутан у делу, исказујући суд о својим јунацима и предвиђајући њихову будућност. Евгеније Оњегин је написан у стиховима, у тзв. оњегиновској строфи с карактеристичнимчетворостопним јамбом да би писац свог јунака, уз све његове мане, приказао, ипак, у једном поетском тону. Наиме, у време настанка дела, прозни роман се сматрао нижом књижевном врстом. Тако стихови омогућавају хармонију емоционалних утисака и естетског ефекта.
РАЗМИШЉАЊА СУВИШНОГ ЧОВЕКА: 10 цитата Михаила Љермонтова!
У роману је осликан читав руски живот двадесетих година деветнаестог века, заступљени су сви друштвени слојеви, од племића до мужика и читава скала призора, од балова у Москви до пејзажа руског села, али поенту романа чини реалистичан опис проблема руске владајуће класе приказан кроз ликове два типична руска млада племића песниковог доба, Ленског и Оњгина. У том смислу Пушкинов роман се разликује од Бајроновог Дон Жуана који је по жанру авантуристичко - љубавни.
РЕШЕЊЕ БЕЗ РЕШЕЊА: 12 цитата Антона Павловича Чехова
Пред вама је чувено "Оњегиново писмо Татјани".
Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? с каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом це сад весељу злобном
Повода дати писмо моје.
20 цитата Лава Николајевича Толстоја!
Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…
Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
На вашем лицу и да патим,
Ваш глас да слушам и да схватам
Свом душом својом ваше чари
И савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
И да се гасим… то је срећа!
"Зли дуси" Достојевског - Човек је несрећан јер не зна да је срећан; само зато!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ ионако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал’ да бих био жив, у свести,
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести…
Бојим се да се плаше
Од моје молбе очи ваше
К'о од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеђи бити морен,
У мом срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем;
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
И весео вам осмех пружам!...
Да противим себи, страсти,
Више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.
БРАЋА КАРАМАЗОВИ - ВЕЧНИ КЛАСИК: Одабрани цитати за нова питања!