Љубомир Бандовић о серији "Сабља" - Открио какав је његов лик и шта можемо да очекујемо: "Играм полицајца, он је добар човек..."

Већ са 12 година Љубомир Бандовић заиграо је на даскама које живот значе у позоришту "Бора Станковић" у Врању, а сваком наредном ролом освајао је срца публике, али и критике. На недавном фестивалу у Кану награђен је са екипом серије "Сабља". 

Након светске премијере и важног признања, утисци о великом успеху глумачког ансамбла су се слегли, а серија, која говори о убиству премијера Зорана Ђинђића, већ на јесен стиже на мале екране РТС. И док домаћа публика нестрпљиво ишчекује прве кадрове, драмски уметник у разговору за "Курир" дели утиске о процесу снимања и патриотизму, а осврће се и на поделе у друштву.

Како вам се допала серија?

- Погледао сам прве две епизоде и презадовољан сам. Паметно је урађено јер није црно-бела прича. Нема поделе на добре и лоше момке.

Тумачите лик полицајца. Да ли је он позитиван лик у причи?

- Јесте, он је добар човек. Зато се људи и одлучују за то занимање, а онда им се успут деси нешто друго. У сваком случају, кад се пењете на друштвеној лествици, што је већа висина, већа је и пустош. У смислу људи који те окружују и фер игре.

Има ли глумац већу слободу када тумачи имагинарни лик?

- Не знам, нисам сигуран. Играо сам и ликове који су стварни. Пре неколико година сам играо Светозара Милетића. Није то ништа мање узбуђење приликом прављења улоге. Колико год да су ликови стварни, глумац је тај који га гради.

Може ли се избећи то блато у које нас гура живот?

- Не може. Цивилизација је таква. Није ово време горе, нити боље у односу на живот пре 300 година. Оног тренутка кад су људи помислили да треба да владају, све је почело. Само се мења наслов, а књига остаје иста. Мислим да се од робовласништва ништа није променило.

Награда за екипу серије у Кану представља велики успех. Мислите ли да је она неки вид одскочне даске за даљи развој домаће кинематографије?

- Наша кинематографија је армирана онда кад су велики радили овај посао. На нама је да то наслеђе не девалвирамо, већ да, ако можемо, подигнемо ту лествицу. Талентован смо народ, брзо учимо и имамо добре школе. Ништа није црно-бело, осим мог Партизана. Морамо схватити да су то слојеви, као кад се чисти лук. Ми немамо стрпљења да учимо и једва чекамо да нечему дамо име. И онда упиремо прстом и говоримо да је неко патриота, а неко други није. Хрлимо у мишљење, уместо да га стварамо.

Ко је по вашем мишљењу данас прави патриота?

- Патриота покупи папирић са улице, засади дрво, гурне ауто који је стао. Он се насмеје детету и воли себе. Ако нисте са собом на ти, како да очекујете да с другим људима имате контакт? Људи су заробљени у идеји о себи и нико неће да застане и размисли ко је. Толико смо сви различити да смо постали исти. Искључите тон и нећете знати да ли смо у Француској или у Србији. Нема нигде јелека, антерије или француске беретке. Сви смо постали цивилизација. Што је на једном нивоу супер, тако треба да се схватамо. Ми смо једна јединка међу осам милијарди. Сви имамо исту муку, јер све што желимо не постоји у реалности. Трагамо за миром, љубављу, разумевањем и поштовањем. Ниједна од тих категорија није опипљива. Како доћи дотле? Сигурно нећемо материјалним богатством, већ скромношћу, читањем, прихватањем туђег мишљења, суочавањем свог мишљења с туђим и тако даље. Намера одваја свађу од драмског сукоба.

Можемо ли оставити млађим генерацијама те врлине?

- Можемо све, али је тешко. Увек бирамо лакши пут. Морамо баш да зглајзамо и да се деси шумски пожар да бисмо се сетили колико смо мали. Идите на било коју планину, станите пред талас или уђите у брзу реку и видећете како ћете брзо да се вратите у реалност и на прописану величину. Бол је такође добар пријатељ, јер нас тера да будемо скромни. Продали су нам идеју о срећном крају и онда живимо са идејом да ће доћи дан када ће све бити у реду. Ако тај дан постоји, то је смрт на земљи, а онда следи рај. Верујем да и тамо треба да се ради, не може све само од себе.

Недостаје ли вам дух Врања у Београду? Идете ли за празнике у завичај?

- Не. Имам неколико пријатеља у Београду и лако се прешалтам као на часу дикције. Одем понекад у Врање и код својих родитеља. Највећи део свог живота провео сам у Београду, а увек сам као клинац бежао из Врања у Адријевицу код бабе. Тамо нико није смео да ме пипне (смех).

Колико се разликује живот у мањој средини од оног у великом граду?

- Људи у свим мањим срединама се труде да живе једни с другима, а овде у Београду ми живимо једни упркос другима. Да ли сте гледали филм где сви играју главне улоге? Не. Живите у Београду тај филм где сви играју главне улоге. Сви су толико огуглали на комшију, на ближњег свог, јер о свима се ради.

Извор: Курир/ Љубомир Раданов , Андријана Стојановић/Пренела И.Р.