Богољуба траже већ 64 године: Онда се на вратима појавила МИСТЕРИОЗНА ДЕВОЈКА - Изговорила ОВЕ РЕЧИ, у кући настао мук, ПРИЧА ДОБИЈА ОБРТ
Потрага која и даље чека свој епилог
Душан Раљић (58) кренуо је у потрагу за вољеним стрицем, ни не слутећи да ће она врло брзо почети да личи на сценарио за филм.
СРПСКИ НАРОД ОБЕЛЕЖАВА МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ: Уколико данас на гробљу урадите једну ствар, Срби верују да ћете починити велики ГРЕХ
КОНАЧНО ДОБРЕ ВЕСТИ: Мајка потврдила да је пронађена девојчица која је нестала у Житишту
НЕСТАЛА ДЕВОЈЧИЦА ИЗ ЖИТИШТА Мајка објавила АПЕЛ, ако сте је видели одмах позовите полицију
Прво је на мрежама објавио једине информације које о њему има. С разлогом нема много. Његов стриц још давно је мистериозно нестао без трага.
- Рођен 1937. године у тадашњем Скендер Вакуфу, а након одслужења војног рока, 1959. долази у Панчево код свог стрица код ког је учио обућарски занат. Наводно је у то време имао неку девојку која је била трудна. Након година живота и рада у том граду, једне вечери се није вратио у свој стан, а тамо га нису нашли ни сутрадан, а ни наредног дана. Богољубу Раљићу се губи сваки траг.
Душан је причајући са људима, прелиставајући успомене, податке до којих је долазио са људима са којима се сусретао, сазнао занимљиве чињенице. И данас, шездесет и четири године касније, Душан не одустаје од свог циља - да сазна шта се десило са његовим стрицем Богољубом.
Након толико година копања по прошлости да сазна било шта што би могло да наведе на одговор, Душан каже да је нажалост помак веома мали, али свака информација коју чује, пробуди му нову наду и мотивацију да настави потрагу која је последње три године све интензивнија.
- Толико година је прошло, колико ће бити успеха сам Бог зна...Уз помоћ једног честитиог човека из Панчева успео сам сазнати име тада девојке, где је радила, становала тих година и да је родила мушко дете са мојим стрицем - говори Душан и враћа се на сам почетак приче...
Богољуб Раљић рођен је у садашњем Кнежеву 2. маја 1937. године као друго од седморо деце оца Николе и мајке Персе. Негде 1957. године одлази на одслужење војног рока у Вараждин. Имао је стрица Душана у Панчеву са којим је био у контакту и редовно размењивао писма. Стриц који је у то време, према речима Богољубовог братанца Душана, био власник обућарске радње у Панчеву, позвао је свог рођака Богољуба да дође код њега у Панчево након служења војног рока, што овај и чини.
- Све је било договорено писмима, а његов отац Никола био је један од ретко писмених људи у то доба, велики домаћин, веома поштован у свом крају и шире. Схватио је да нема живота за младе људе на посној ледини и сточарству, и на подручју где су зиме трајале и по 6 месеци. Тако је одлучио да мог стрица Богољуба пошаље у Панчево код брата како би завршио обућарски занат и тамо остао - прича Душан.
Тако је Богољуб дошао код стрица у Панчево и живео у улици Браће Јовановић, а према речима оних који су га познавали, Душан каже да је, како је време одмицало Богољуб брзо учио занат и био вредан. Све је ишло баш онако како треба, тада млади Богољуб има свега двадесет и две, три године.
Међутим, њихов живот одједном добија други ток, постаје мистерија која до данашњег дана није разрешена. Шездесет и четири године од Богољуба нема ни трага ни гласа.
- Богољуб тог дана након шетње не долази у стан. Прошла је ноћ, међутим и ујутру соба је била празна. Мислили су "ајде, можда је негде код колега преноћио". Међутим, други, трећи, пети дан - од Богољуба ни трага ни гласа. Све време су се надали да ће се појавити, јер се до тада ништа слично није дешавало, пошто није био склон неким изласцима. У полицију нису одмах ишли пошто су се плашили да га случајно није врбовала емиграција, која је у тим годинама била врло активна, те су се плашили за себе, од контрола ОЗНЕ И УДБА-е, а такође и због родбине која је радила при ЈНА - прича Душан.
Слали су писма где год су стигли. Из Босне су се јавили родитељи да ни код њих није долазио, нити им је писао.
На вратима се појављује мистериозна девојка
Међутим, једног јутра сви су остали затечени када се на вратима њиховог стана појавила девојка - "Да ли овде станује Богољуб Раљић", упитала је. "Ја сам његова девојка и трудна сам, а он за то не зна, а пошто ми се не јавља, дошла сам да га потражим".
Девојци су објаснили да Богољуба, нажалост, већ извесно време нема, нити знају ишта о њему. Она је отишла, а како Душан прича, навраћала је још неколико пута, али узалуд.
Душан мисли да би дечак којег је Богољубова девојка родила могао бити 60. или 61. годиште, а све ово је покренуо у нади да ће успети да ступи у контакт са њим.
Богољубови родитељи, рођаци и пријатељи дали су све од себе да га нађу. Слали писма, тражили га, распитивали се, али нико ништа није ни чуо ни видео. Богољуб као у земљу да је пропао. Међутим, у њиховим животима тада се појавио мали трачак наде, а Душан преноси детаље.
- Након пет, шест година у Нови Сад долазе двојица Богољубове браће, Анђелко и Недјељко. Анђелко је био лимар и често је био на терену. Једне вечери враћајући се са посла, свратио је у неку кафану на железничкој станици, вероватно на потезу Панчево - Нови Сад. И тако док је пио кафу и чекао воз приметио је за другим столом жену са мушким дететом од неких пет, шест година. Жена је нетремице гледала у њега и каже скоро да му је постало непријатно, да би недуго затим та жена устала и пришла столу и уз извињење упитала "Да ли ви случајно познајете Богољуба Раљића". Анђелко је био физички јако сличан Богољубу и каже да му је одједном кроз главу пролетело милион мисли. Прво му се јавио страх да је нешто урадио, ко зна шта је све било, и онако збуњен јој је одговорио само кратко и директно: "Не знам". Дечак је био исти Богољуб, као јабука јабуци - причали су давно Душану.
Анђелко је дошао кући и испричао шта се десило, сви су га окривили што се није јавио, а он те вечери није могао ока да склопи.
- Причали су ми да је ујутру решио да не оде на посао, већ се упутио баш на ту железничку станицу у нади да ће се та мистериозна девојка појавити, али узалуд. Још неколико пута је ту свраћао и чекао, али ништа. Ту жену више никада није видео.
И ето како Душан прича, живот пише романе, а по овој причи рекли бисмо тужне. Време тече и неко с времена на време започне ту причу, оживи сећања и тако је средином осамдесетих година послат допис Црвеном крсту, али Душан каже да ни од њих нису добили никакав повратни одговор.
- Нисам могао да се помирим са чињеницом да нећемо ништа сазнати и кренуо сам у потрагу путем Интернета, посећивао сам све групе и странице које се баве овим темама. Тако сам копао, молио, тражио било какав траг. Тако ми се пре годину дана јавио Сејдо Фера из Панчева који је донекле познавао породицу Раљић и Душана и чак помало и ту причу. Тако сам захваљујући том вредном и честитом човеку дошао до неких података.
Душан је после година трагања сазнао да се та девојка звала Милена, радила је у тадашњој фабрици сијалица у Панчеву и становала у улици Славка Родића у насељу Тесла. Ту су стали. Улица је променила назив, насеље се изменило, облик, живот, све је постало другачије. Нажалост близу је да дигне руке од потраге јер како каже, постоје само две опције - или је променио идентитет или му је живот прекинут.
- Надамо се да ћемо сазнати много више. Ако не о Богољубу, бар о госпођи Милени за коју се искрено надам да је жива и о њеном сину који је ипак наше крви и кога желим да упознам - речи су Душана који се нада да ће ова већ сама по себи тужна прича имати бар мало среће на крају.