"Људи ми нуде помоћ, дају ми прилоге и храну" Никола Роквић открио како протиче његова МИСИЈА - ево са каквим се ОПАСНОСТИМА сусреће

Певач Никола Роквић кренуо је 21. априла пешке на пут до грчког острва Егина, а тамо ће се поклонити моштима Светог Нектарија Егинског.

Он је себи задао циљ да пређе пут од 1.060 километара без превозних средстава, а по дану отприлике хода и трчи око 30 километара.

Певач се сада огласио за "Блиц", те открио са чим се све сусреће на путу, али и како је задовољан напретком и досадашњим прикупљеним средствима. Иако иде по магистралама по којима возачи брзо возе аутомобиле, њега ово не плаши и он не одустаје од своје мисије.

Одлучили сте се на један хуманитарни пројекат и све похвале пре свега. Одакле идеја да се покрене Фондација, а онда се одлучити за ходочашће до Грчке?

- Пре три године сам се заветовао да ћу доћи пешке до Светог Нектарија Егинског, до Енгине и манастира. Моја духовна и ментална припрема трају пуне три године, а у последњих пар месеци сам интензивно радио и на физичкој припреми. Мислим да је за овакве ствари веома битан склад духа и тела и да једно без другог није ни добро ни сигурно за овакве ствари. У тим припремама сам дошао на идеју, уз помоћ мојих пријатеља који су ми помагали и који су ме спремали, одлучио да комбинујем брзи ход и трчање и тако сам увео спортски дух у целу ову причу. Све сам заокружио једном великом хуманитарном мисијом јер смо супруга и ја основали фондацију "Породица" која ће се бавити породицом и помагати многе породице, али и талентовану децу. Ипак, овај пут је сам по себи одлазак до Светог Нектарија који је велики божији угодник и који помаже људима са онколошким болестима. Тако да сам овај пут желео да спојим Светог Нектарија и нашу децу јер знам колико је вера битна у тим тешким тренуцима и великим искушењима. Знам колико је уз веру лакше да се све преброди јер сам и сам прошао кроз тешке тренутке. Човек без вере тешко може да превазиђе одређене ствари и велика искушења.

До сада је скупљено 4 милиона динара за помоћ дечјој онкологији. Да ли сте задовољни одзивом људи?

- Презадовољан сам одазивом људи, толико љубави и радости и позитивне енергије. Људи се толико моле за мене да издржим на овом путу и да успем. То ми даје велику снагу и велики подстрех да освајам те километре и идем даље. Радостан сам што смо прешли преко 5,5 милиона динара које смо до сада прикупили. Људи се све више активирају, на путу се заустављају и дају ми прилоге, али и воду, воће, слаткише. Сви кажу да нема добрих људи, али они су на сваком кораку. Радостан сам што сам све ово покренуо на овај начин, али и зато што су људи то препознали. Чини ми се да се сви заједно радујемо у овоме.

Колико вам је напорно и да ли сте већ сада направили темпо дана који вам одговара?

- Изазован је пут, 35км дневно прелазим. Данас смо одрадили седми дан. Веома је изазовно трчати 30 дана по 35км. Има успона и падова, али та подршка људи много доприноси у томе да се осећам добро и да издржавам све те напоре. Захваљујући добрим припремама и хвала Богу на свему што могу да дам од себе и што мислим да могу, а изненадим се у неким тренуцима када видим шта заправо могу, а нисам знао да сам способан за то.

Вероватно је било тешко да се одвојите од породице. Видели смо да је ћерка плакала током растанка испред Храма Светог Саве. Колико је вама било тешко и да ли се свакодневмо чујете?

- Наравно, велика препрека у припремама и одлуци да кренем јесте моја породица са којом 30 дана нећу бити заједно. То је велико емотивно искушење на путу, али захвалан сам мојој Бојани која ме је подржала и која је сама са троје деце. Мислим да није много одвојити 30 дана од свог живота за ствари које могу да се допринесу и буду за опште добро. Радостан сам и захвалан, пун љубави што имам такву породицу и што срећем тако дивне људе на путу који су спремни да помогну. Ово је сигурно једно велико животно путовање.

Када наилазите на мештане места кроз која пролазите какве су реакције. Да ли вам нуде помоћ?

- Људи су дивни, нуде помоћ, а још једно оптерећење јесте то што идем магистралама којима људи брзо возе. Када ме виде онда нагло коче да би се сликали са мном, а заустављају ме на сваких пар минута. Захвалан сам им на подршци, наравно. Али сада сам нашао опцију да прошетају са мном јер је добро и за њих, али и за мене да не стајем и не хладим се. Тако заједно прошетамо неких 10-15 метара и усликамо се.

Извор: Блиц/Филип Јовановић/Пренела И.Р.