MASAKR KOD PARAĆINA: Vojnik izvršio strašan napad u kasarni, obio ormar i ukrao pušku, pa POBIO VOJNIKE NA SPAVANJU - jedna stvar i dalje je MISTERIJA u zločinu koji je potresao SFRJ
"Paraćinski masakr" koji je zavio bivšu SFRJ u crno i dalje bez odgovora na mnoga pitanja!
Mnogi zločini počinjeni na teritorije Srbije uznemirili su javnost. Neki od njih su toliko surovi da se i godinama, ali i decenijama kasnije sa jezom govori o njima, a akteri krvavih pirova služe dugogodišnje robije ili su sami presudili sebi. U kategoriji Najjeziviji zločini u Srbiji podsećamo vas na neka monstruozna dela koja su odnela nevine živote i zavila u crno mnoge porodice, ali i cela mesta u kojima su se desili.
Jedan od takvih dogodio se 3. septembra 1987. godine u Paraćinu, kada je Aziz Keljmendi, vojnik poreklom sa Kosova i etnički Albanac, izvršio je strašan napad u kasarni "Branko Krsmanović". On je tada uz korišćenje automatske puške ubio četiri vojnika, dok je petoricu ranio.
"Paraćinski masakr"
Incident, poznat kao "Paraćinski masakr", desio se u kasarni JNA "Branko Krsmanović" malo nakon 3 sata ujutro. Tog tragičnog jutra, vojnik Aziz Keljmendi, etnički Albanac sa Kosova, nekoliko nedelja pre nego što je trebalo da završi služenje vojnog roka, otvorio je vatru iz automatske puške u spavaonici kasarne, usmrtivši četiri vojnika, dok je petoricu ranio. Među stradalima, dvojica su bila iz Bosne i Hercegovine, a po jedan iz Hrvatske i Srbije.
Oko podneva, objavljen je izveštaj, u kojem se navodi da je "Noćas, 3. septembra, u 03.05 časova, vojnik Keljmendi Sadika Aziz... na spavanju ubio Simić Srđana iz Beograda, Đananović Hazima iz sela Kočice u opštini Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahova u opštini Bosanska Gradiška i Begić Gorana iz Zagreba..." Takođe, navedeni su i povređeni: Jažić Ante, Dekić Petar, Prešeren Andrej, Kovačević Huso i Memedović Nedžip.
U sobi 41, u trenutku tragedije, nalazili su se vojnici koji su pripadali vojnoj pošti 7518, što je isturena skladišna jedinica sa sedištem u Nišu. U drugoj sobi su boravili pripadnici paraćinske vojne pošte 5313. Važno je napomenuti da su već 4. septembra iz druge sobe izneti svi kreveti, osim onih na kojima su bili vojnici koje su pogodili pucnji Aziza Keljmendija.
Radmila Petrović, stanovnica Paraćina, zajedno sa suprugom Milijem, slučajno je naišla na telo Aziza Keljmendija tog jutra. Uprkos intenzivnoj potrazi velikog broja ljudi koja je trajala više od tri sata, veliki broj ljudi, uključujući vojne, policijske i civilne snage, nije uspeo pronaći ubicu, kako je zabeleženo u članku objavljenom u listu "Vreme".
"Imamo ovdena malo zemlje i neku krovinjaru, gde gajimo dve koze i tovimo svinju... Moglo je biti oko pola sedam kada smo ja i moj Milija s motokultivator odvezli slamu za stoku. Tek kad smo se vrćali, primetila sam. Najpre cipele, al' nisam bila sigurna je l' jes il' nije, te kažem mužu: "stani"! Kad tamo, ima šta i da vidim: oprućio se čovek, to jes' vojnik, na leđa. S pušku, da prostiš, među noge, ruke razbacane, ispod glavu malko ugrušane krvi. Vidim: mrtav dečak. Žalosna mu majka koja ga u vojsku ispratila."
Krvavi pohod
Ishod događaja se, prema svemu sudeći razvijao na sledeći način: Nešto iza ponoći, bilo je planirano da se na svakom od tri stražarska mesta u kasarni pojave pomoćnici: Desetar Mate Dodig bio je zadužen za nivo celokupne kasarne, Aziz Keljmendi za VP7518 (što je i ispunio), dok je Safet Dudaković trebao da bude pomoćnik u drugoj jedinici, što se nije dogodilo. Razlog zbog kojeg je Dudaković spavao umesto da obavlja svoje dužnosti i to čak u tuđem krevetu gde će nažalost biti pronađen mrtav ostaje nepoznat. Takođe, postoji nepoznanica oko toga šta se dešavalo sa vatrogasnom službom u obe jedinice u to vreme. Međutim, na oba stražarska mesta bila je prisutna "redovna smena": na prvom je bio Abdidžemilj Alimani, dok je na drugom bio Enver Beljulji.
Komandir straže, desetar Riza Alibašić, odmarao se u svom šatoru, dok je ostatak straže bio smešten u svojim šatorima. Izgleda da je Goran Kegelj, koji je nadgledao stražu, nije obavljao svoju dužnost na adekvatan način. Ostatak vojske je spavao, dok je Aziz Keljmendi započeo svoj krvavi pohod.
Detalji o tome kada je Keljmendi otvorio metalni ormar u kojem se čuvala municija za kurire i na koji način je to učinio to je samo on znao. Pretpostavka je da je to uradio uz pomoć ašova oko jedan sat posle ponoći, uzimajući 10 metaka kalibra 7,62 mm. Nakon punjenja puške, tiho se spustio do šatora u kojem je spavao komandir straže, bez da ga iko primeti. Pomoću pretnji prisilio je desetara Rizu Alibašića da mu preda dva okvira sa po 30 metaka pod pretnjom da će biti ubijen ako napravi i najmanju grešku. Zatim je naredio desetaru da krene prema spavaćim sobama ispred puščane cevi.
Keljmendi se popeo na sprat stambenog objekta, tiho pitajući Alibašića gde se nalazi Safet Dudaković. Zatim je naredio Alibašiću da se povuče, a sam je ušao u prvu spavaonicu, odnosno, spavaonicu br. 42. Tamo je pronašao vojnika Dudakovića dok je spavao, otvorio vatru i ubio ga, nakon čega je izvršio rafalnu paljbu na ostale vojnike. Tom prilikom ubio je Srđana Simića i ranio dva vojnika. Odmah nakon toga, ušao je u sledeću spavaonicu i nasumično otvorio vatru, ubivši Hazima Đananovića, dok je trojicu vojnika ranio...
Ovaj tragičan događaj duboko je potresao Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, izazivajući i negativne reakcije prema Albancima u nekim delovima Srbije.
Psihiloški portret
Aziz Keljmendi, rodom iz sela Karašica, opština Lipljan, bio je etnički Albanac i vojnik koji se pridružio vojsci u septembru 1986. godine. Nakon osnovne obuke, premešten je u Paraćin.
Keljmendi je bio student prava na Pravnom fakultetu u Prištini, rođen 15. januara 1967. godine. Fizički je opisan kao osoba nižeg rasta (167 cm) i vitke građe (63 kg), s asketskim licem koje je uvek delovalo ozbiljno.
Psihološki portret ove osobe sugeriše da je bio povučen i introvertiran, s naglaskom na povezanosti s albanskom zajednicom. Osećaj manje vrednosti, delimično izazvan njegovom fizičkom građom, činilo se da je nosio sa sobom.
Paraćinski masakr i dalje ostavlja mnoga pitanja bez odgovora, uključujući motive Keljmendija i okolnosti koje su dovele do nezapamćene tragedije.