(FOTO/VIDEO) "Predosetila sam ZLO, govorila sam da ta škola NIJE za njega" Prijateljica ubijenog ČUVARA u Ribnikaru OTVORILA DUŠU i kroz suze podelila potresne detalje

- Govorila sam mu, molila sam ga da se skloni sa tih vrata, predosećala sam neko zlo. To više nije bila ona škola od ranije i to u dužem vremenskom periodu je beleženo posrnuće i ja sam to videla - rekla je prijateljica ubijenog čuvara.

Ona se kao spremačica zaposlila u Ribnikaru 2007. i kaže da je godinama sa velikim zadovoljstvom išla na posao, posebno otkad se njihovom kolektivu 2013. pridružio njen najbolji prijatelj, ali da se na njenu žalost, situacija promenila poslednjih godina. Kaže da je bilo svačega rđavog, čak i mobinga, loših međuljudskih odnosa i da su pojedini prosvetni radnici potpadali pod uticaj roditelja pojedinih povlašćenih učenika, ali da dobri čuvar nije posustajao i radio je predano do poslednjeg dana.

- On je bio sve najbolje što jedan čovek može da bude. Rođeni gospodin i bez kravate. Nikada ga zaboraviti neću ni izbrisati iz svoje duše. Poštenjačina i veliki čovek kakav se retko rađa ili ne rađa više. Ne mogu da prepričam o kakvoj osobi je reč. Bio je najdragoceniji radnik u školi, direktorka je bila spokojna kad je on tu, kao i svi mi oko njega. Mogao je da dočeka svakoga i usmeri od deteta do starog čoveka. Bio je uvek nasmejan i spreman da se našali, da dan učini lepšim i da oraspoloži sve oko sebe, a pouzdan do srži. Oslonac, podrška i rame za plakanje, ali i neko ko vas nasmeje do suza. Znao je ime svakog deteta, kao i njihove roditelje, bake i deke. Pomagao je svima, zaposlenima i đacima, čuvao ključeve deci, sportsku opremu i zaboravljene stvari. Čekao sa decom da dođu po njih. Znao je ko kakav ranac ima. Doživljavali smo ga kao rod. Meni je bio najbolji prijatelj i više od toga, kao brat najrođeniji - priča kroz suze.

Kaže da je neutešna od trenutka kad je saznala da ga više nema, tog momenta ne želi da se seća. Nije mogla da se suoči sa posledicama tragedije i gubitkom prijatelja i rešila je da napusti posao. Za nju Ribnikar više nije škola iako su i njena deca bili učenici te škole.

- Ne radim više u toj školi, a svratim u Kralja Milutina 10 i zapalim cigaretu na našoj pepeljari, gde smo on i ja pušili. Ribnikar kao koncept treba da postoji, ali na tom mestu nikako. Bez njega je sve izgubilo smisao. Nije imalo šanse da ostanem da radim u toj zgradi gde je nastradao. Moja sreća da tog dana nisam bila tu, jer bih verovatno bila i ja tu blizu njega. Dok su deca bila na časovima mi bismo se družili, šalili i delili probleme. Savetovali se. Znali smo jedni o drugima više nego što su znale naše porodice. Imala sam potrebu da njegovima pričam o njemu, kako je moj gubitak nenadoknadiv, kao i njihov, da znaju koliko je i nama u školi on značio i koliko je bio plemenit i činio dobra dela za sve. Oni znaju koliko im je kao porodici bio značajan. Ne zna se dal je bolji bio sin, ujak, brat, deka. Nije imao svoju decu nažalost, ali jeste sestriće i sestričine i njihovu decu, a svi su ga obožavali - govori u jednom dahu, spremna da najomiljenijem čoveku na Vračaru i šire, priča satima. 

I slobodno vreme je provodila sa njim mnogo puta, odlazili su van grada da se druže, a pamtiće i proslave rođendana sa njim.

- Nije moglo da se desi da ne obeležimo zajedno rođendane. On, moja, odnosno naša koleginica i ja. Bio je džentlmen koji bi nas izveo u kafanu da se zajedno provedemo uz muziku, pojedemo i popijemo kad god je nekom od nas rođendan. Morali smo da ga obeležimo. Išli smo u vikendice i van grada da se opustimo malo u prirodi. Od njega nije bilo veselijeg na veseljima, za sve ga je bog bio dao - brišući suze prepričava. Nasmejala se u svoj muci i prisetila situacija koje pamti.

- Znao je šta volimo koleginica i ja i šta nam treba, a uvek bi nas nasmejao. Nas troje smo bili najbolji tim, on je radio ceo dan, a nas dve na smenu, ali bi obavezno zajedno makar popili kafu svakog dana. Bio je duhovit, čak je i crni humor voleo. Šalio se i na svoj račun. Jednom je rekao u šali da će njegova sahrana biti velika i da će red biti do Ćuprije. Mislio je na beogradsko naselje, jer je on živeo u Višnjičkoj banji. Sada ga žali nebrojeno ljudi i ostaće da živi sa svima nama- zaključila je prijateljica ubijenog čuvara u masakru na Vračaru. 

Dala je otkaz- nije mogla da gleda "prazno mesto"

Nesrećna žena je odmah nakon tragedije dala otkaz u školi i promenila poslodavca kako ne bi morala svakog dana da prolazi pakao i gleda "prazno mesto" najomiljenijeg čoveka u školi, nasmejanog i uvek vedrog, svima omiljenog "čiku". Previše je mučila ta činjenica i stezao je u grudima neki teskobni osećaj.

- Zbogom O.Š.Vladislav Ribnikar. Svi Vi moji dragi Ribnikarci zauvek u srcu - napisala je ona na Fejsbuku nakon čega su joj nastavnici i drugo osoblje škole poželeli sreću na novom poslu, i poručili da su osećali da će otići jer to nije ono isto mesto puno smeha koji su zamenile suze za čuvarem i njegovih devet usnulih anđela, osam devojčica i jednog dečaka koje je ubio dečak-ubica pucajući 3. maja iz očevog pištolja u školi koju je pohađalo.

Nije dočekao da navija za unuka

Njegovoj prijateljici je strašno žao što nije stigao da se raduje što je i u porodici dobio košarkaša Partizana čiji je vatreni navijač bio. Još jednu veliku stvar je propustio da proslavi.

- Unuk njegove sestre je počeo da igra za mlađi tim KK Partizan, a sestrić je postao pilot. Mogu da zamislim koliko bi srećan bio jer je svu tu decu doživljavao kao svoju. Čekao je da sestrić postane pilot, ali nije dočekao. Nadam se da nas odozgo gleda i da je na nebu srećan - suznih očiju završava. 

Izvor: Srbija Danas/Republika/Autor: Adelarda Popović