EPILOG HORORA: Rođak žrtvi Uroša Blažića o JEZIVIM POSLEDICAMA: "Neki su ostali invalidi, neki bez delova tela!"

On se na samom početku razgovora priseća kobnog dana.

- Jedno sasvim obično veče. Bio sam na poslu i negde oko pola 11 je krenuo haos. Telefon mi zvoni, svi mi javljaju neke nepovezane informacije koje u tom trenutku nisam ni mogao da shvatim kao istinite. Pričali su mi da se dogodila pucnjava u blizini moje kuće, da kod škole ima ranjenih i mrtvih. Onda sam dobio poziv od drugara za kog sam znao da će mi reći proverenu informaciju. Krenuo sam odmah ka kući. Za deset minuta sam stigao i zatekao potpuni horor. Bilo je mnogo policije, krvi na sve strane. Tu su bila i tela Milana i Kristine, roditelji, ljudi iz sela koje znam. Bio je potpuni muk, a hiljadu ljudi. Kada sam stigao u Dubonu, tad sam saznao i za Malo Orašje i da je tamo još strašnije - započinje priču.

Kako kaže, mladići iz Malog Orašja nisu poznavali ubicu.

- Mi smo ovde mala sredina. Malo Orašje i Dubona su dva sela koja su bukvalno "kopi-pejst". To što su se oni to veče okupili, to je kao u Beogradu kada se skupe na klupici i pričaju uveče. Tako je i ovde kod nas. Okupimo se, čavrljamo ako ne idemo nigde da izađemo. Isto su oni uradili to veče. Potpuno jedan normalan i miran život dece koja su vredna, radna i iz radnih porodica. Ubica je nasumično stao i krenuo da puca po njima. Dolazio je, kako se kaže žargonski, overavao ih i to nastavio u Duboni. Pucao je na ljude na koje je naletao, pucao je bez ikakvog povoda. Ničim izazvan - kaže on.

Na pitanje da li su okupljeni mladići u Malom Orašju ozbiljno shvatili kada je masovni ubica povikao: "Lezite dole, sve ću da vas pobijem", objašnjava da sigurno nisu, jer da jesu, "možda bi neko i preživeo".

- Ko bi shvatio ozbiljno kada je kod nas toliko retko da se dogodi neka svađa ili tuča, a ne nešto ovakvih razmera. To niko nije mogao ni da nasluti - kaže on.

On navodi da su jedan ili dvojica mladića uspeli da pobegnu, da su neki bili teško ranjeni, a neki su nastradali na licu mesta.

- Ubica se vraćao namerno, pucao po njima dodatno. Ne znam šta da kažem za taj nivo bezumlja - kaže on, a potom se osvrnuo i na smrt njegovog rođaka.

- Moj Peca je podlegao povredama nakon 50 dana borbe u bolnici. Bio je neverovatan borac, ali nažalost, povrede koje je zadobio su bile toliko katastrofalne da nije mogao da ih prevaziđe. Petar je bio u svakom smislu sila od dečka. Bio je posvećen crkvi i humanitarnom radu, folkloru... Svuda ga je bilo. Što se kaže kod nas u selu: "Rodila ga je majka za sve!". On je bio živ primer te rečenice. Ne znam da li je to sudbina, igra slučaja ili kako to da nazovem, ali bukvalno je najgori selektivno ubio najbolje - kaže Mladenović.

On kaže da su njegov rođak i njegova devojka dosta mlađi od njega, ali da je retko da u tim godinama bude neko ko već radi na svojoj budućnosti, neko ko svoj život planira unapred.

- Ako to nije za primer, ja stvarno ne znam šta je. Eto i moj Dača, on je ove godine trebalo da veri devojku, ali nažalost, mi mu odajemo godišnji pomen - kaže on.

On navodi da bi rođak, i da nije policajac, pokušao da zaustavi ubicu i zaštiti sestru i prijatelje.

- Verujem da bi isto reagovao jer to su deca koja znaju za porodične vrednosti, za ljubav i empatiju. To su deca koja su svojom energijom i onim što su bili za života, ostavili neki amanet svima nama, da se sad i kad nisu tu nađemo jedni za druge ako već ne možemo za njih - kaže Mladenović.

On navodi da su svi koji su ranjeni i dalje po bolnicama, da svoje najbliže viđaju jednom nedeljno "ili možda ni toliko".

- Kad god pričamo o ovome što se izdešavalo ovde mi kažemo da se desilo. Nije se desilo jer se i dalje dešava. Neki su ostali trajni invalidi, neki bez delova tela. Njima će se to dešavati dokle god su živi. Njima je potrebna podrška jer terapije i lekovi nisu jeftini. Nešto čak i ne podleže refundiranju troškova. Oni su u jako teškom stanju, što psihički što fizički i finansijski. Moramo da se nađemo za njih - kaže on.

On kaže da život mora da se nastavi, te da to znaju oni koji su obuhvaćeni ovom tragedijom.

- Svako na svoj način podnosi. U svojoj tišini, u svojoj patnji i u svom bolu i svetu. U svakodnevnom sam konstaktu sa Panićima i Todorovićima. Jako je teško, to više nisu oni ljudi koje sam poznavao pre svega ovoga - kaže on.

- Pouka cele priče je da ako imate nekog problematičnog, kao što je ubica bio kod nas, nemojte ćutati. Obaveštavajte sve institucije. Uradite sve, ali uradite preventivno, jer ako, ne daj Bože, dođe do ovoga, tada je kasno - zaključuje on.

Izvor: Srbija Danas/Blic/Tanja Komarica