Milica Kemez kroz suze o prvom susretu sa pokojnim ocem i PISMIMA koje mu je slala u ZATVOR: "Kada su mi javili da je umro..."
Milicu život nije mazio, ali je istakla da se sve može jakom voljom i željom.
Voditeljka Ivana Rančić je u emisiji "Sa Ivanom" u video produkciji portala Srbija Danas, ugostila voditeljku i bivšu zadrugarku Milicu Kemez.
Milica je ovom prilikom otkrila sve o prvom susretu, kao i o odnosu sa ocem, a ovaj razgovor je za nekadašnju učesnicu "Zadruge" bio vrlo emotivan, te je u par navrata i zaplakala.
Hitno oglašavanje Marije Kulić - Javno raskrinkala ćerku: Otkrila šta Miljana zaista ŽELI od Darijana, u sve UMEŠAN i Zola
Anđelo i Anita NAPUSTILI Belu kuću usred emisije - JECAJI pa histerija, Matoru obuzela tuga kada je ugledala OVO
PALO PRIZNANJE Milene Kačavende koje BAŠ niko nije očekivao (VIDEO)
- Dok sam bila mlađa to nisam primećivala, ali kada kreneš da rasteš i sazrevaš i kada vidiš da život nije više onako izlasici, bajka i sve sjano, kada vidiš da moraš da razmišljaš o životu, tačno ti fali da podrška roditelja. Deci roditelji uplaćuju fakultet, polaganje za vožnju, kupe im auto, dobiju stan. Jednostavno, dobiju nešto od čega krenu u život. Ti kada nemaš apsolitno ništa, a moraš nešto da stvoriš, kada si žensko a to mora da bude na neki pošten način to je jako teško. Fali porodica, u nekim lepim momentima, sada evo konkretno svadba, praznici. To je jedan veliki hendikep i prosto mora mnogo da se radi na sebi da bi ta osoba fukcionisala normalno. Vama ta osoba izgleda lepo, srećno, sređeno, a u sebi preživljava pakao. To ne mogu svi da razumeju, niti očekujm to od nekog ko to nije prošao i ko ne vidi šta tebi fali. Dosta stvari o svom privatnim životu nisam ni ispričala, a za ono malo što sam ispričala doživela sam linč. Sve u životu se može jakom voljom i željom.
- Žao mi je što ne postoje ta pisma, ne znam gde su. To se nekako u selibni negde izgubilo. Kada bih ljudima pročitala pisma koje sam ja pisala sa šesnaest godina, mom ocu koji je bio u zatvoru. To su takve teške reči, to je razmišljanje jedne žene od pedeset godina. Taj rat što je bio, to uzimanje dece. Sestra i ja smo oduzete od oca jer on nije imao uslova da naš čuva i zato što je došao par puta u vrtić po nas pripit, a neki tamo "buržuji" što izlaze stalno i piju su kul. Nefer je bilo da ti uzmeš decu jer neko nema uslova da ih čuva, a onda im daš nekom drugom i još platiš za to. Setim se tih pisama i male mene koja je bilo toliko ogorčena i razmišljala gde su mi mama i tata, da li će ikada doći i kako izgledaju. Oduvek sam se pitala odakle sam ja, zašto se prezivam Kemez, a ne sa ić. To su bila neka pitanja koja ti ostanu bez odgovora. Ja sam ocu u zatvor slala pisma da uopšte ne želim da imam komunikaciju sa njim ukoliko on bude pio alkohol i da ne želim da ga upoznam dok bude bio takav. Kada sam otišla da se vidim sa njim to je bilo krišom pošto tada nismo smeli bez nadzora socijalnog radnika. Mi smo se dopisivali pismima i dogovorili smo da se vidimo u Novom Sadu. On se sredio, čak mi se pohvalio i nekim skupim patikama, pa me je držao za ruku. Bilo je veoma emotivno.
- To se desilo kada smo došli u Novi Sad. Imala sam nekih 16,17 godina. On je bio zdrav čovek, žao mi je što nisam mogla da mu pomognem, on je umro jednostavno od neke tuge. Nije bio bolestan, ali imao je neke probleme sa jetrom upravo zbog alkohola. Od njega sam povukla bol za nepravdu, to što kontriram svemu, što sam srčana. On je bio lep čovek, šmeker i veoma talentovan, takvog ga pamtim. Sećam se da je prilikom našeg susreta otišao da mi kupi neke minđuše da imam. Kada su mi javili da je umro ja sam fenirala mušteriju u salonu i samo sam nastavila to da radim, nesvesna jer sam ga u životu sam ga videla svega desetak puta.
Detaljnije pogledajte u videu.
Srbija Danas/Ivana Rančić