Српски геније из средњошколске клупе обећава: Умећу да ПРОВАЛИМ У ПЕНТАГОН
"Радим на једном алгоритму, али не смем превише да одајем зато што рад још увек није публикован и није заштићен на моје име. Пре би поверовали неком професору да је то направио него мени", тајанствен је попут својих шифрираних порука шеснаестогодишњи Небојша Симић, генијалац из Младеновца.
Американци су били поносни на страшни алгоритам за шифровање "Blowfish" који је био део машинерије за заштиту података из Пентагона, главног штаба тамошњег Министарства одбране. Нико му није пронашао ману више од 20 година. Као у песми о страшном лаву, појавио се један наизглед обичан клинац који је све то "гумом избрисао" и провалио га. Његово име није Брана - он се зове Небојша Симић, потпуно је самоук и заиста постоји. И то у Србији, за чију "децу овога века сумњају да су недостојни историје своје".
Небојша, скроман младић са таласастом косом до рамена и ранцем на леђима, ужурбан јер касни, стоји испред мене. Иако се бави питањима која су за већину прекомпликована, његови проблеми су "обични", типично српски. У центру је Београда, скоро је 13 часова, а у 14 мора да буде у Електротехничкој школи "Никола Тесла". Кренуо је из Младеновца у престоницу још у 11, али се онда аутобус запалио те је у цајтноту.
- Мораћу нешто раније да завршим интервју, имам данас писмени задатак, али то неће бити проблем, само треба да стигнем на време. Кренуо сам за Београд у 10 до 11 из Младеновца. До главне ми треба пола сата превозом, пошто доста стаје. На искључењу за Врчин се нешто запалило, аутобус је горео. Доживљавам то седми пут ове године, не знам шта плаћам, мало је безвезе. Ђачка карта је ипак повољна, с обзиром да су радне скупље - анализира Симић ситуацију у коју је упао и додаје да не планира да остане у Србији.
- Тренутно остајем у Србији, док због студирања и професионалног усавршавања планирам да идем у иностранство, односно Америку, истиче решени Небојша.
Шифре за чување дечијих тајни
Млади геније је имао само три године када је научио прву дефиницију - дефиницију електричне струје. Небојша Симић је још као осмогодишњак осмислио сопствено шифровано писмо како би чувао дечије тајне од света.
Све га интересује, од медицине до рачунарства и инжењеринга, а математика понајвише. Са осам година узео је сам да чита логаритамске таблице, а већ са 11 година је почео да се бави програмирањем и електроником. Раставља свој рачунар и опет га саставља, прави електрична кола и рачунарске програме који нису служили ничему, али му је осећај да ствара нешто пружио неограничено задовољство. Пронашао је и функцију која је примењива у области неуронских мрежа, криптографији и безбедности система. Са овим истраживањем је освојио прво место на државном такмичењу истраживачких радова као и сребрну медаљу на Интернационалној конференцији младих научника у Измиру ове године.
И док данас с тешком муком излази на крај у борби са запаљеним аутобусима, још као трогодишњак је као од шале научио дефиницију електричне струје. Досађивао је старијима и задавао им главобоље постављајући "тешка" питања. Из чисте радозналости је читао сваку књигу из математике у кући, иако ништа није разумео осим знакова плус и минус, али су чудно написана слова будила знатижељу. Скроман је, али самосвестан, са јасном визијом и идејом будућности.
- Живот је временски ограничен. У поређењу са свим стварима које постоје у универзуму - много је кратак. Зашто не оставити нешто иза себе што ће другима побољшати живот. Имам визију шта ћу радити даље. То је оно што ме разликује од друге ванредно паметне деце у школи. Добро уче и савладавају препреке, али то им је само тренутна окупација. Не истражују, већ само раде задатке - јасан је Симић.
Своје планове за будућност ипак не везује за Србију. Превише "крупних" проблема га мучи да би могао да испуни амбиције. Небојша већ дуго трага за одговарајућим ментором који је стручан за математику, вештачку интелигенцију и криптографију. Каже да му је програмер који му је додељен из "Регионалног центра за таленте Београд 2" и који сада ради са њим много помогао, али му је потребна уско стручна помоћ.
- Не треба нико да седи поред мене и да ми предаје, него да ми каже где и шта да учим, да ме саветује на сваке две недеље. Интернетом да разјашњавамо ситније недоумице, а када се видимо да дође са нечим конкретнијим, да знам да ли сам дошао до нечег великог и да ли могу сам да се изборим са тим - јада се Симић који истиче да није у могућности да плати приватног ментора.
Симић је постао мајстор за шифровање. Тренутно прави алгоритам за компресију и шифровање података у квазилинеарном времену. Рогобатно звучи, али Небојша о томе прича као да је у питању обична играрија - у којој морате бити тајанствени.
- Не смем превише да одајем зато што рад још увек није публикован и није заштићен на моје име. Пре би поверовали неком професору да је то направио него мени. Креирао сам алгоритам за шифровање који компресује текст са 2.401 на 16 карактера и у својој структури има четири рунде, а свака рунда може да буде засебан алгоритам. За цео мој алгоритам не постоји ефикасна метода да се провали шифра. Радим и на примени вештачке интелигенције, на алгоритму који много ефикасније учи од других и може да обучава самог себе. Да робота који ради на том принципу пустимо у шуму, он ће непрекидно учити, издвајаће потребно од непотребног и развијаће се. Увек ће ићи напред, до границе коју ограничава процесор и количина меморије - поносно објашњава Симић.
"Манга" стрипови уз звуке виолине
Не бави се Небојша само шифровањем. Хобији су му музика и цртање "манга" стрипова који се читају одоздо на горе и са десна на лево. Поред манга стрипова воли да чита и криминалистичке романе који му држе толику пажњу да мора да их прочита без прекидања. Свира виолину, помало и клавир, а поред класике слуша и Нирвану и Aerosmith.
- Знам солидно да свирам виолину, чак сам за време школовања имао и мини концерт. Баш ми је лепо ишло, али сам морао да вратим виолину школи јер немам своју. Кроз виолину и музику сам доста ствари схватао. Разломке сам научио уз виолину. Логику из музике и компоновања сам пренео на друге ствари - закључује Небојша Симић.
Као у акционим филмовима, Небојша може да замисли себе како проваљује у срце америчке војске - у Пентагон.
- За коју годину бих могао да "провалим" Пентагон, али то и не би било паметно, пошто је један зналац из Америке из знатижеље тако нешто урадио и после 15 минута су му специјалци куцали на врата. Већина данашњих алгоритама ће ускоро бити избачено из употребе јер ће и дигитрони моћи да их провале. Пашће за 10-20 година, тако ће се ствари развијати - помаже нам Симић да завиримо у будућност.
Небојша прича да лако слаже Рубикову коцку, чак и ону са више поља. Каже да је кад се једном провали, свака следећа бесмислена и да је питање само колико имаш живаца да се злопатиш са обртањем коцке. Не интересује га да буде члан Менсе и себе не сматра генијем.
- Не могу за себе да кажем да сам ненормално интелигентан, али мислим да ми Менса не би била толики успех. То само значи да си урадио тест и да си примљен, али се ти заправо ништа не развијаш, ништа не ствараш и то ти је само признање - скроман је дечак из Младеновца.
Причали бисмо и много више, али мора да крене у школу јер има писмени задатак. Онај од ког не стрепи осим ако се не запали аутобус и не закасни.
- Ако не сад, кроз коју годину ће вам овај интервју бити веома читан - шаљиво закључује Небојша Симић и трком одлази у школу. А чини се и да полако одлази из Србије не би ли нашао услове у којима ће остварити своје снове.
Прочитајте и: